Nebeski oganj

„Ne treba Ailronu, dete moje.“ Glas mu je omekšao čim joj se obratio. „Ali treba Pedronu Nijalu. Ailron uglavnom radi ono što mu se kaže, iako se i on i Nijal pretvaraju da nije tako. Većina tih sela napuštena je još od rata Belih plaštova, kako deca zovu Nemire. Nijal je tada bio vojskovođa i čisto sumnjam da ga je ikad minula želja da osvoji Altaru. Ukoliko drži obe obale Eldara, od njega će zavisiti rečni saobraćaj ka Ebou Daru, a ako uspe da slomi Ebou Dar, ostatak Altare doteći će mu u ruke kao žito koje curi iz rupe na vreći.“

„Baš lepo“, odlučno reče Ninaeva, presekavši i njega i devojku pre nego što su uspeli ponovo da progovore. Nešto od onog što je rekao zagolicalo joj je sećanje, ali nije mogla odrediti ni šta ni zašto. U svakom slučaju nisu imali vremena za predavanje o odnosima Amadicije i Altare, ili bar ne dok Galad i Trom drže gostionicu na oku. Stoga dodade: „A ti, Džuiline? Ti se družiš s nižim sojem.“ Hvatač lopova je imao običaj da se u svakom gradu umeša među secikese, lopove i džeparoše, i tvrdio je da takvi uvek znaju više od ijednog zvaničnika. „Ima krijumčara koji bi nas izveli odavde ako im platimo, ili... ili... Znaš već šta nam treba, Tome.“

„Načuo sam ponešto. Lopovi su u Amadiciji veoma oprezni, Ninaeva. Prva opomena im je žigosanje, druga je odsecanje desne ruke, a treći put sledi vešanje, bilo da je reč o kraljevoj kruni ili vekni hleba. U ovolicnom gradu nema mnogo lopova, ili bar ne onih koji od toga žive" – Tom se gnušao neozbiljnih lopova – „a i oni su bili voljni da razgovaraju o svega dve stvari: hoće li Prorok zaista doći u Amadiciju, kao što se priča, i hoće li gradski oci ipak popustiti i dozvoliti onoj putujućoj menažeriji da nastupa ovde. Sijenda je predaleko od granice da bi krijumčari...“

Oduševljeno ga je prekinula. „To je to! Menažerija!“ Ono troje je pogledaše kao da je sišla s uma.

„Pa da“, reče Tom, malo previše snishodljivo. „Nagovorićemo Luku da ponovo dovede svoje veprokonje kako bismo se iskrali dok oni ruše grad. Ne znam šta si mu dala, Ninaeva, ali gađao nas je kamenom kad smo odlazili.“

Ninaeva mu tad prvi put oprosti jetki humor, mada uopšte nije bio duhovit. A oprostila mu je i manjak vijuga zbog kojeg nije uvideo isto što i ona. „Pričaj ti šta hoćeš, Tome Meriline, ali Luki je potreban pokrovitelj, pa ćemo mu Elejna i ja to i biti. Jedina je muka što ćemo morati da ostavimo ovde kočiju i konje...“ To ju je zabolelo. U Dvema Rekama bi novcem koji je dala za kočiju i konje mogla da kupi kućicu. „Izaći ćemo na ta zadnja vrata.“ Potom je otvorila kovčeg s listastim šarkama i počela da prekopava odeću, pokrivače, posuđe i ostalo što nije htela da ostavi u onim kolima s bojom – a postarala se da muškarci spakuju sve osim amova – sve dok nije došla do sandučića i kesa. „Tome, a i ti, Džuiline, iskradite se na ta zadnja vrata pa pronađite kakva kola sa zapregom. Kupite namirnice i sačekajte nas na putu ka Lukinom logoru.“ Teška srca je napunila Tomovu šaku zlatom, čak ga i ne prebrojavši. Nije bilo važno koliko šta košta, a nije htela da on gubi vreme na cenjkanje.

„Sjajna zamisao“, s osmehom će Elejna. „Galad će tražiti dve žene, a ne buljuk životinja i žonglera. A i nikada se neće dosetiti da smo otišli u Geldan.“

Ninaeva se toga nije setila. Nameravala je da nagovori Luku da pođe pravo u Tir. Bila je sigurna da će mu takav spoj menažerije sa žonglerima i gimnastičarima doneti dobru zaradu gde god da nastupa. Međutim, za slučaj da Galad pođe za njima ili pošalje nekog, biće im najpametnije da pođu na istok. A možda će i biti dovoljno pametan da pretraži menažeriju; muškarci ponekad umeju da pokažu da imaju mozak, a pogotovo kad se to od njih ne očekuje. „I ja sam upravo to pomislila, Elejna.“ Trudila se da ne obraća pažnju na slabašni ukus u ustima – gorko sećanje na kuvanu mačju paprat s tucanim listom sveznaja.

Tom i Džuilin se, naravno, pobuniše. Nije da se nisu slagali sa samim njenim naumom, nego su smatrali kako bar jedan treba da ostane i štiti nju i Elejnu od Galada i Belih plaštova. Izgleda da nisu shvatali kako bi u tom slučaju usmeravanje imalo više učinka nego njih dvojica i još desetorica pride. Ipak je uspela da ih nekako izgura, mada prilično zabrinute, a još je i strogo dodala: „I da se ni slučajno niste vraćali ovamo. Naći ćemo se na drumu.“

„Ako pribegnemo usmeravanju“, tiho reče Elejna kad su konačno ostale same, „ubrzo ćemo pred sobom imati čitav garnizon Belih plaštova, a verovatno i svu vojsku iz mesta. Moć nas ipak ne čini nepobedivima, a njima će biti dovoljne svega dve strele.“

„Sve u svoje vreme“, na to će Ninaeva. Nadala se da se ona dvojica neće toga setiti, inače će jedan ostati da se muva unaokolo, a ako bude nepažljiv možda čak i pobuditi sumnju kod Galada. Bila je spremna da prihvati njihovu pomoć kad god ustreba – to je shvatila posle onog s Rondom Makurom, mada ju je još tištalo što su morali da je spasavaju kao mače iz bunara – ali to će se dogoditi kad ona nađe za shodno, a ne oni.