Nebeski oganj

Ninaeva uzdahnu i reši da digne ruke. Zasad. Tom možda Elejnu gleda kao kćer, ali možda će se, ako ova nastavi po svom, setiti da mu to ipak nije i onda bi tek nastale prave muke. „Ti si mu veoma draga, Elejna.“ Krajnje je vreme da promeni temu. „Jesi li sigurna u vezi s Galadom? Elejna? Jesi li sigurna da bi nas Galad prijavio?“

Elejna se trže i izraz joj se promeni. „Šta? Galad? Sigurna sam, Ninaeva. Čim shvati da ne nameravamo da pođemo s njim u Kaemlin, neće časa časiti.“

Mrmljajući sebi u bradu, Ninaeva izvadi iz sanduka svilenu haljinu za jahanje. Ponekad joj se činilo da je Tvorac stvorio muškarce samo da bi ženama zadavali glavobolje.

17

Na zapad

Kad se služavka vratila i donela im šešire, Elejna je ležala opružena na krevetu, odevena samo u svilenu košulju i s vlažnom maramicom preko lica, a Ninaeva se pravila da ušiva porub gospodaričine svetlo-zelene svilene haljine. Svaki čas se ubadala u palac. Nikom živom to ne bi priznala, ali slabo se snalazila s iglom i koncem. Bila je u haljini, naravno – služavke se ne izležavaju povazdan kao plemkinje – ali joj je kosa bila raspuštena kako bi bilo očigledno da nema namera da u dogledno vreme napušta sobu. Šapatom je zahvalila devojci kao da ne želi da probudi gospodaricu, tutnula joj srebrnu paricu u ruku, pa još jednom ponovila da ih niko i ni po koju cenu ne sme uznemiravati.

Čim je brava škljocnula, Elejna skoči, pa izvadi preobuku ispod kreveta i poče da se oblači. Ninaeva ćušnu šiće u stranu i stade da otkopčava dugmad na leđima. Za tili čas su bile spremne – Ninaeva u zelenoj vunenoj haljini a Elejna u plavoj – sa zavežljajima prebačenim preko ramena. Prva je uzela vrećicu s lekovitim biljem i novac, druga sandučiće umotane u ćebe. Obodi šešira su im toliko pokrivali lice da se Ninaevi činilo kako bi mogle da prođu Galadu ispred nosa a da ih on ne prepozna, tim pre što je bila raspustila kosu. On ju je sigurno upamtio s kikom. Međutim, gazdarica Džaren bi mogla da zaustavi dve neznanke koje s velikim denjcima silaze niz stepenice.

Zadnje stepenište spuštalo se u vidu strmog niza kamenih ploča duž spoljašnjeg zida gostionice. Ninaevi na tren bi žao Toma i Džuilina, koji su morali tuda da se pentraju s teškim sanducima, ali pažnja joj je uglavnom bila prikovana na dvorište i škriljčani krov kamene staje. Jedan žuti pas ležao je pod kočijom, gde se sklonio od sve jače žege, ali svi konjušari behu unutra. Povremeno je kroz otvorena vrata staje mogla da nazre nekakvo kretanje, ali niko nije izašao. Čak je i tamo bila kakva-takva hladovina.

Brzo su pretrčale dvorište i zašle u prolaz između staje i visoke kamene ograde. Jedva se mimoiđoše s kolima punim stajskog đubreta, okruženim rojevima muva i tek malo užim od prolaza. Ninaeva je posumnjala da je Elejna okružena sjajem saidara, iako ga ona sama nije mogla primetiti. Nadala se da onaj pas neće rešiti da zalaje i da niko neće izaći iz kuhinje ili staje. Moć im ne bi pomogla da se nečujno išunjaju, a svaki bi razgovor mogao predstavljati trag za Galada.

Gruba drvena vrata na kraju prolaza imala su samo običnu rezu, a kroz njih se izlazilo na uski sokak s dva niza prostih kamenih kuća sa škriljčanim krovovima. Nije bilo nikoga osim nekolicine dečaka, zabavljenih nekakvom igrom, koja se, izgleda, svodila na to da jedan drugog gađaju polupraznom vrećicom pasulja. Jedina odrasla osoba na vidiku bio je neki čovek koji je hranio golubove u golubarniku na krovu preko puta, a i od njega behu vidljivi jedino glava i ramena. I on i dečaci ih tek ovlaš pogledaše kad su zatvorile kapiju i krenule niz vijugavu uličicu kao da svakoga dana tuda prolaze.

Odmakle su dobrih pet milja prašnjavim drumom na zapad pre nego što ih Tom i Džuilin ne sustigoše u nečemu što je ličilo na krparska kola osim što behu jednobojna, i to maslinastozelena, s kojih se boja na mnogo mesta beše oljuštila i otpala. Ninaeva je sa zadovoljstvom ćušnula zavežljaj ispod Tomovog sedišta, ali se ljutnu kad vide da Džuilin jaše na Šunjalu. „Rekoh li ti ja da se ne vraćaš u gostionicu?“, ukori ga, rešena da ga udari nečim samo li pogleda u Toma.

„Nisam se vraćao“, reče on, nesvestan da je time spasao glavu. „Rekao sam konjušaru da moja gospodarica želi sveže bobice iz šume i da Tom i ja moramo po njih. Takva glupost bi se i mogla očekivati od jedne plem...“ Iznenada zaćuta i nakašlja se kad ga Elejna preseče hladnim, bezizražajnim pogledom. Ponekad je zaboravljao da je ona zaista plave krvi.

„Morali smo da damo nekakvo obrazloženje što napuštamo staju“, reče Tom i ošinu konje. „Vas dve ste verovatno rekle da vas je ophrvao neverovatan umor pa se povlačite u sobu da dremnete, ili bar da je gospa Morelin to naumila, ali konjušari bi se zapitali zašto nas dvojica bazamo unaokolo po ovakvoj vrućinčini umesto da ostanemo u prijatnom, prohladnom seniku i dokoličimo s ostalima, a možda čak i popijemo pokoji vrč piva. Ovako nismo privukli ničiju pažnju.“