Nebeski oganj

„Toliko ste ukrali?“, oprezno će Luka. „Ko vas juri? Ne bih se šalio s Belim plaštovima ili vojskom. Sve bi nas bacili u zatvor, a životinje bi verovatno pobili.“

„Moj brat“, odgovori Elejna pre no što je Ninaeva stigla da ljutito ustvrdi kako ništa nisu ukrali. „Izgleda da su mi ugovorili brak dok sam bila odsutna, a brata su poslali da me nađe. Ne pada mi na pamet da se vratim u Kairhijen kako bih se udala za nekog ko je za glavu niži, triput teži od mene, a i triput stariji.“ Obrazi joj se zarumeneše taman toliko da se bolje dočara ljutnja, što je ona naglasila pročišćavanjem grla. „Moj otac sanja da će se uspeti na Sunčev presto ako bude sakupio dovoljno pristalica. Moji snovi su pak vezani za jednog riđeg Andorca za koga ću se svojevoljno udati. I to je, gospodine Luka, sve što treba da znaš o meni.“

„Možda jesi ona za koju se izdaješ“, polako odgovori Luka, „a možda i nisi. Pokaži mi deo tog novca koji mi obećavaš. Obećanjima se kupuju male čaše vina.“

Ninaeva ljutito gurnu ruku u torbu i izvadi najtežu kesu s novcem, pa je zatrese pred njim, ali je hitro vrati natrag čim on pruži ruku da je uzme. „Dobićeš kolibo ti zatreba kad ti zatreba. I stotinu zlatnih maraka kad stignemo u Geldan.“ Stotinu maraka u zlatu! Ako Elejna ovako nastavi, moraće da pronađu kakvog bankara i pređu na one vrednosne hartije.

Luka ogorčeno zagunđa. „Ukrali te pare ili ne, vi bežite od nekoga. Svejedno je li to vojska ili neki kairhijenjanski plemić, neću da zbog vas dovodim predstavu u opasnost. Plemić bi bio još gori, ako pomisli da mu je sestra kod mene. Moraćete da se umešate među ostale.“ Isti neprijatni osmeh ponovo mu se pojavi na licu. Nije imao nameru da olako zaboravi onaj novčić. „Svako ko putuje sa mnom ima nekakvo zaduženje, pa ćete morati i vi, ako nećete da budete upadljivi. Ako ostali doznaju da ste platili da putujete s nama, o tome će početi da se govorka, a to ne želite. Možete da čistite kaveze. Konjovođe ionako vazdan zanovetaju što moraju to da rade. Čak ću pronaći i onaj novčić i vratiti vam ga umesto plate. Nemojte posle da pričate kako je Valan Luka cicija.“

Ninaeva zausti da kaže kako ni pod kojim uslovima neće platiti put do Geldana pa još i raditi uz to, ali Tom je uhvati za ruku. Ne rekavši ni reč, on zagrabi šaku kamenčića sa zemlje i poče da žonglira njima, i to sa čak šest komada istovremeno u krugu.

„Imam žonglere“, reče Luka. Šest postade osam, pa deset, a onda čitavo tuce. „Nisi loš.“ Krug se razdvoji na dva, ukrštena. Luka se počeša po bradi. „Možda se za tebe nađe i nešto drugo.“

„Umem i da gutam vatru“, reče Tom, pustivši kamenčiće da padnu, „da bacam noževe" – tu pokaza da nema ništa u rukama, a onda kao da izvadi kamenčić iz Lukinog uveta – „i još štošta.“

Luka se trudio da prikrije osmeh. „To važi za tebe, a šta je s ostalima?“ Izgledao je kao da se ljuti na sebe čim pokaže malo dobre volje.

„Šta je ono?“, upita Elejna pokazavši prstom.

Ona dva jarbola čije je podizanje Ninaeva gledala sada su stajala uspravno, učvršćena konopcima. Na vrhu svakog se nalazila ravna platforma, a između njih beše razapeto uže dužine tridesetak koraka. S platformi su visile lestve od užeta.

„To je Sedrinova skalamerija“, odgovori Luka i odmahnu glavom. „Sedrin, hodač po užetu, i njegove vratolomije od kojih zastaje dah, i to na visini od deset koraka. Luđak.“

„To mogu i ja“, na to će Elejna. Tom pokuša da je uhvati za ruku kad je zbacila šešir i jurnula napred, ali se povuče kad mu se ona osmehnu i neprimetno odmahnu glavom.

Međutim, onda joj Luka stade na put. „Slušaj, Morelin, ili kako god da ti je ime, tvoje čelo možda jeste previše lepo za žigosanje, ali vrat ti je sigurno previše lep da ga ovde skrhaš. Sedrin je znao šta radi, a ipak nema ni sat vremena kako smo ga sahranili. Zato su svi u kolima. Naravno, popio je malo više kad su nas sinoć proterali iz Sijende, ali video sam ga i treštenog pijanog kako hoda po užetu. Nego, slušaj ti mene. Ne moraš da čistiš kaveze. Putovaćeš mojim kolima i svima ćemo reći da si mi naložnica. Naravno, biće to samo zvanično.“ Po lukavom mu se osmehu videlo da se nada i ponečem nezvaničnom.

Elejna mu uzvrati osmehom od kog se ledi krv u žilama. „Cenim tvoju ponudu, gospodine Luka, ali ako bi bio toliko ljubazan da se malo pomeriš...“ Morao je da je posluša, inače bi ga pregazila.

Džuilin prvo stade da gužva onu svoju kapu, a onda je natuče na glavu kad Elejna poče da se penje uz lestve od užeta, pomalo se mučeći s haljinom. Ninaeva je znala šta devojka radi. Trebalo bi da i momci znaju, ili bar Tom, ali on je iddje izgledao kao da se sprema da jurne i uhvati je ako slučajno padne. Luka pođe ka jarbolima, kao da mu se i samom ista misao vrzmala po glavi.