Nebeski oganj

Svetlokosa žena pogleda jednu, pa drugu, a onda se, na Ninaevino iznenađenje, prući pred Elejnom. „Ti si visoka gospa u ovoj zemlji, baš kao što si i rekla Luki. Nisam to shvatila ozbiljno. Oprosti mi. Tvoja sam sluškinja.“ Potom poljubi tle pred Elejninim nogama, na šta ovoj oči samo što ne iskočiše iz glave.

Ninaeva je bila sigurna da ni sama ne izgleda ništa bolje. „Ustani“, prosiktala je, mahnito se osvrćući da vidi gleda li ih ko. Tu su bili Luka – proklet bio! – i Latel, koja ih je još uvek mrko gledala, ali sad se nije moglo natrag. „Ustani!“ Žena se nije ni makla.

„Ustani, Serandina“, reče Elejna. „U ovoj zemlji niko, pa čak ni vladar, ne očekuje od ljudi da se tako ponašaju.“ Čim je Serandina ustala, ona dodade: „U zamenu za odgovore na naša pitanja, naučiću te da se ponašaš valjano.“

Žena se duboko nakloni, oslonivši ruke na kolena. „Da, visoka gospo. Biće kako ti kažeš. Tvoja sam.“

Ninaeva uzdahnu. Ludo će se provesti na putu do Geldana.

18

Verni pas Mraka

Lijandrin je jahala amadorskim ulicama, a podrugljivi osmeh što joj je titrao na rumenim usnama beše skriven dubokim, izvijenim obodom šešira. Mrzela je što mora da se odrekne svog mnoštva pletenica, a još više je mrzela smešnu odeću te smešne zemlje. Dopadali su joj se jarko-žuti šešir i haljina za jahanje, ali ne i velike plišane mašne koje su ih krasile. Duboki je obod gotovo sve skrivao – po smeđim bi je očima i medenožutoj kosi jasno prepoznali kao Tarabonku, što u Amadiciji u tom trenutku nije bilo baš poželjno, a nije se videlo ni ono što je bilo još nepoželjnije pokazivati: lice Aes Sedai. Tako prerušena, mogla se smejuljiti Belim plaštovima, a sigurno je svaki peti čovek na ulici bio jedan od njih. Ništa bezopasniji nisu bili ni vojnici, koji su činili drugu petinu svetine. Naravno, nikome nije ni na pamet padalo da joj zaviruje pod šešir. Aes Sedai su smatrane zločincima, što je značilo da ih nema.

Ipak joj je malo laknulo kad je prošla kroz kitnjastu gvozdenu kapiju pred kućom Džorina Arena. Još jedna jalova potraga za vestima iz Bele kule. Ništa novo nije saznala još otkako je čula da Elaida za sebe misli da upravlja Kulom, a da je ona Sančeova izbačena. Sijuan je pobegla, nepobitno, ali sada je ionako bila potpuno beskorisna.

Vrtovi iza sive kamene ograde bili su puni žbunja, mahom žućkastog zbog nedostatka kiše, ali uredno potkresanog i oblikovanog u kocke i lopte, a jedan je čak predstavljao propetog konja. Srećom, samo jedan. Trgovci poput Arena podražavali su bogatije od sebe, ali nisu se usuđivali da preteraju, kako neko ne bi pomislio da su se mnogo osilili. Veliku drvenu kuću s krovom od crvenog crepa krasili su kitnjasti balkoni, pa čak i bogato izrezbareni stubovi, ali je, za razliku od velikaškog zdanja koje je trebalo da podražava, građevina stajala na kamenom temelju visokom jedva tri metra. Bio je to detinjast pokušaj da se stvori privid otmenosti.

Mršav sedokos čovek, koji je žurno i uslužno prišao da joj pridrži uzengije dok ne sjaše, bio je sav u crnom. Ma koju boju amadorski trgovci izabrali za livreje svoje služinčadi, sigurno ih je u tome već bio pretekao neki velikaš, a čak je i najniži plemić mogao najbogatijem prodavcu zadati grdne glavobolje. Narod je s podsmehom crne livreje nazivao „trgovačkima“. Lijandrin je prezirala konjušarevu odeću jednako kao i Arenovu kuću i samog Arena. Ona će jednog dana posedovati prave gospodske kuće. Palate. Sve joj je to bilo obećano, i sva moć što ide uz njih.

Skinula je jahaće rukavice i popela se besmislenom kosinom duž kamenog temelja, sve do vrata s izrezbarenom vinovom lozom. Palate na plemićkim imanjima imale su prilazne kosine i zato se trgovac koji iole drži do sebe nije mogao zadovoljiti običnim stepeništem. Mlada služavka u crnom prihvati joj rukavice i šešir u okruglom predvorju s mnogo vrata i šareno obojenih stubova koji su podupirali galeriju. Tavanicu je ukrašavao lažni mozaik, koji je prikazivao crne i zlatne zvezde u zvezdama. „Okupaću se za jedan sat“, reče Lijandrin devojci. „Dotle će biti toplo taman koliko treba, zar ne?“ Devojka preblede, pa mucajući potvrdi, poklecnu u naklon i brže-bolje nestade.

Na jednim vratima pojavi se Amelija Aren, Džorinova žena, zadubljena u razgovor s nekim ćelavim debeljkom u besprekorno beloj kecelji. Lijandrin prezrivo uzdahnu. Ta nazovigospa ne samo da je lično razgovarala s glavnim kuvarom nego ga je još i izvukla iz kuhinje da se dogovore o obrocima. Prema slugi se ophodila kao prema... kao prema prijatelju!

Debeli Evon je prvi ugleda, pa proguta knedlu i odmah odvrati svoje krmeće očice na drugu stranu. Nije volela da je gledaju i to mu je oštro stavila do znanja još prvog dana, kada je zaključila da se njegov pogled ponekad zadržava na njoj. Pokušao je da porekne, ali dobro je ona poznavala muškarce i njihove pogane navike. Ne sačekavši da mu gazdarica dopusti da se udalji, Evon se samo okrete i vrati odakle je došao.