Nebeski oganj

Malo je potrajalo dok nisu smestili kola na odgovarajuće mesto. Tomu i Džuilinu je bilo više nego drago što su im konjovođe pomogle oko zaprege, iako nerado, a Ninaeva i Elejna odmah počeše da primaju svakojake ponude. Petra i Klarina pozvaše ih da dođu na čaj čim se smeste, braća Čavana su htela da dve dame večeraju s njima, a isto su poželeli i Bari i Kin, na šta se Latelin podrugljivi osmeh pretvorio u gađenje. Sve pozive su ljubazno odbile, Ninaeva možda malo žustrije nego Elejna. Sećanje na to kako je morala da bulji u Galada još je bilo previše sveže i stoga nije htela ni prema jednom muškarcu da bude ljubaznija nego što je neophodno. Ni Luka nije bio izuzetak, s tim što je njegov poziv bio upućen samo Elejni, i to kad Ninaeva nije bila tu. Uspeo je i da zaradi šamar, na šta Tom poče razmetljivo da se igra noževima, tako da je izgledalo kao da mu lete kroz ruke, i nije prestajao sve dok onaj nije napokon otišao, gunđajući sebi u bradu i trljajući obraz.

Ostavivši Elejnu da rasporedi svoje stvari u kolima – u stvari da ih pobaca, besno mrmljajući nešto za sebe – Ninaeva ode do mesta na kome su se nalazili veprokonji. Velike sive životinje izgledale su joj prilično miroljubivo, ali kad se setila rupe u kamenom zidu Kraljevog kopljanika, kožne opute kojima su im bile sapete prednje noge odjednom joj nisu više ulivale poverenje. Serandina je češala mužjaka onim svojim štapom s bronzanom kukom na vrhu.

„Kako se ovo zapravo zove?“ Ninaeva bojažljivo pogladi mužjakov dugi nos, ili njušku, ili šta god to bilo. Kljove mu behu debele kao njena noga, bar tri koraka duge i tek malo veće od ženkinih. Ona njuška stade da joj šmrče oko haljine i Ninaeva žustro odstupi.

„S’redit“, reče svetlokosa žena. „To su s’rediti, ali Luka je mislio da bi izgovorljivije ime bilo bolje.“ Taj otegnuti govor nije se mogao pomešati ni sa kojim drugim.

„Ima li mnogo s’redita u Seanšanu?“

Štap zastade na trenutak, pa nastavi po starom. „Seanšan? Gde je to? Srediti su iz Šare, kao i ja. Nikad nisam čula za...“

„Možda si bila u Šari, Serandina, ali čisto sumnjam. Možda grešim, ali učestvovala si u napadu na Tomansku glavu, samo su te posle Falmea ostavili za sobom.“

„Nema sumnje“, reče Elejna, pojavivši se iza nje. „Čuli smo seanšanski naglasak u Falmeu, Serandina. Nećemo ti nauditi.“

Ninaeva nije bila toliko izdašna u obećanjima. Sećanja na Seanšane nisu bila prijatna. A opet... Od Seanšana si dobila pomoć kada ti je bila potrebna. Nisu svi oni zli. Samo većina jeste.

Serandina duboko uzdahnu i kao da malo splasnu. Izgledalo je kao da je toliko dugo već napeta da nije ni primetila kad se opustila. „Vrlo malo ljudi koje sam upoznala zna makar i nagoveštaj istine o Povratku ili o Falmeu. Čula sam stotinu priča, sve jednu maštovitiju od prethodne, ali nijednu istinitu. Šta da se radi. Jesam ostavljena, kao i mnogo s’redita. Uspela sam da okupim samo ovo troje. Ne znam šta se dogodilo s ostalima. Mužjak je Mer, ženka Sanit, a mladunče Nerina. Nije Sanitina.“

„I tamo si to radila?“ upita Elejna. „Dresirala si s’redite?“

„Ili si bila sul’dam?“, dodade Ninaeva, pre nego što je žena stigla da odgovori.

Serandina odmahnu glavom. „Bila sam na probi, kao i sve ostale devojke, ali nisam se snašla s a’damom. Bilo mi je drago što su mi dali da radim sa s’reditima. To su veličanstvene životinje. Sigurno mnogo znate ako već znate za sul’dam i damane. Još nisam srela nikoga ko to zna.“ Nije pokazivala strah. Ili ga je možda potrošila kad se obrela sama u nepoznatoj zemlji. A možda je i sve slagala.

Seanšani su prema ženama koje umeju da usmeravaju bili gadni koliko i Amadicijci, ako ne i gori. Oni takve nisu ni proterivali ni ubijali. Oni su ih zatvarali i iskorišćavali. Pomoću nečega što se zove adam (Ninaeva je bila uverena da je to neka vrsta ter’angreala), ženom sposobnom da koristi Jednu moć upravljala je druga žena, suldam, koja je damanu prisiljavala da svoj dar koristi onako kako odgovara Seanšanima, čak i kao oružje. Damane nisu bile ništa bolje od životinja, pa makar i dobro negovanih. A pronalazili su svaku ženu sposobnu da usmerava, ili makar rođenu s iskrom tog dara. Seanšani su počistili Tomansku glavu bolje nego što bi Kula mogla i da sanja. Ninaevi se utroba prevrtala i od same pomisli na a’dam, sul'dame i damane.

„Ne znamo mnogo“, rekla je Serandini, „ali voljne smo da učimo.“ Seanšani behu otišli – Rand ih je proterao – ali to nije značilo da se jednoga dana neće vratiti. To je bila samo još jedna moguća opasnost, uza sve one s kojima se trebalo nositi, mada to što neko ima trn u peti ne znači da mu se ogrebotina od divlje ruže ne može zagaditi. „Ti bi mogla iskreno da nam odgovoriš na nekoliko pitanja.“ Imaće za to dovoljno vremena na putu ka severu.

„Obećavam ti da ti se ništa neće desiti“, dodade Elejna. „Ako zatreba, ja ću te štititi.“