Nebeski oganj

Proseda trgovčeva žena imala je strogo držanje u vreme kada su Lijandrin i ostale stigle u kuću. Sada je olizala usne i nepotrebno poravnala nabranu haljinu od zelene svile. „Neko vas čeka gore, gospo“, reče bojažljivo. A prvog je dana mislila da može Lijandrin da oslovljava po imenu. „U velikom budoaru je, sa ostalima. Rekla bih da je iz Tar Valona.“

Pitajući se ko li bi to mogao da bude, Lijandrin pode ka najbližem zavojitom stepeništu. Poznavala je tek još nekoliko pripadnica Crnog ađaha – naravno, zarad bezbednosti. Niko ne može odati ono što ne zna. U Kuli je poznavala tek jednu od onih dvanaest što su joj'se pridružile kad je pošla odande. Sada su dve bile mrtve, a ona je dobro znala ko je kriv za to. Egvena al’Ver, Ninaeva al’Mera i Elejna Trakand. Kada je u Tančiku sve krenulo naopako, trebalo je da pretpostavi da su i te tri nadobudne Prihvaćene u gradu, iako su već dva puta upadale u njene zamke. To što su se oba puta izvukle uopšte nije bitno. Da su bile tamo, pale bi joj šaka, ma šta Džeana tvrdila da je videla. Sledećeg se puta neće izvući. Završiće s njima jednom zasvagda, ma kako glasila naređenja.

„Gospo“, promuca Amelija. „Znate, gospo, moj muž. Džorin. Može li jedna od vas da mu pomogne? Nije on to tako mislio, gospo. Naučio se pameti.“

Lijandrin zastade, ne spuštajući ruku s izrezbarenog rukohvata, pa se osvrnu preko ramena. „Nije smeo da misli kako može da zaboravi zakletvu Velikom gospodaru kad mu to odgovara, zar ne?“

„Naučio se pameti, gospo. Molim vas. Već je čitavog dana u krevetu. Po ovakvoj ga vrućini trese groznica. Zaplače čim ga neko dotakne ili makar progovori glasnije od šapata.“

Lijandrin malo razmisli, pa ljupko klimnu glavom. „Videću s Česmal može li ona nešto da učini. Ipak, ništa ne obećavam.“ Nastavila je da se penje, ne obraćajući pažnju na ženino zahvaljivanje. Temaila je dopustila sebi da se malo zanese. Bila je u Zelenom ađahu pre nego što je prešla u Crni i uvek je vodila računa da ravnomerno rasporedi bol. Bila je odlična u tome, baš zato što je volela da širi bol. Česmal reče da će Džorin za nekoliko meseci moći da obavlja jednostavnije radnje, pod uslovom da ne bude ništa teško i da niko ne podiže glas. Bila je među najboljima u Lečenju za poslednjih nekoliko pokolenja Žutog ađaha, tako da verovatno zna šta priča.

Ušla je u veliki budoar i našla se zatečena. Iako je na tepihu sa zlatnim resama bilo sasvim dovoljno svilom presvučenih stolica, devet od deset preostalih Crnih sestara stajalo je kraj zidova prekrivenih izrezbarenim i obojenim oblogama. Deseta, Temaila Kinderod, pružala je kitnjastu porcelansku šolju za čaj žilavoj ženi u bronzanocrvenkastoj haljini neobičnog kroja. Gošća joj beše nekako poznata, mada nije bila Aes Sedai. Očigledno se bližila srednjim godinama i na njoj, uprkos zategnutim obrazima, ne beše tragova bezvremenosti.

Neobično raspoloženje u sobi pobudi oprez kod Lijandrin. Temaila, koja je zahvaljujući krupnim, gotovo detinjim plavim očima na prvi pogled izgledala ranjivo i time budila poverenje kod ljudi, sada je izgledala zabrinuto, ili čak napeto. Šoljica zazveketa po tacni dok ju je pružala gošći. Sve prisutne su izgledale napeto osim te neobično poznate žene. Bakarnosmeđi obrazi Džeane Kaide, koja je u kući nosila onu odvratnu domansku krpetinu, bili su vlažni od suza. Nekada je pripadala Zelenima, a volela je da se pred muškarcima razmeće čak i više nego mnoge njene bivše sestre. Crnokosa Rijana Andomeran – nekada u Belom ađahu, još uvek hladni, nadmeni ubica – nije prestajala da se igra belim pramenom iznad levog uveta. Njenoj nadmenosti ne beše ni traga.

„Šta se to ovde dogodilo?“, oštro upita Lijandrin. „Ko si ti i šta...?“ A onda joj sinu. Prijatelj Mraka, služavka iz Tančika, koja je neprestano pridavala sebi mnogo veći značaj no što zaslužuje. „Gildin!“, prasnu. Ta služavka je nekako uspela da ih pronađe i očigledno je pokušavala da se predstavi kao glasnik Crnih i donosilac važnih vesti. „Ovoga puta si se zaista precenila. “ Posegnula je da prigrli saidar, ali došljakinju istog časa okruži sjaj i Lijandrin naiđe na debeli nevidljivi zid koji joj ne dade da dođe do Izvora. A bio joj je nadohvat ruke, sjajan kao sunce i nedostupan.

„Zatvori usta, Lijandrin”, mirno će žena. „Zinula si kao riba. Nisam ja Gildin, nego Mogedijen. Nema dovoljno meda u čaju, Temaila.“ Vitka žena lisičjeg lica hitro skoči da prihvati šolju. Čulo se kako teško diše.