Nebeski oganj

On uzdahnu pa stade da odmotava prugasti pokrivač, i to bojažljivo, pošto ga je ona držala mnogo opreznije nego zmiju – tuje prokletinju držala kao da je krpa – a onda mu se ote uzdah. Ukazao se mač, u koricama optočenim s toliko rubina i mesečevih suza da se zlato jedva videlo, osim na mestu gde je bilo predstavljeno izlazeće sunce s mnogo zraka. Rukohvat od slonovače, dovoljno dug da se drži obema rukama, takođe je imao zlatni ukras u vidu izlazećeg sunca. Jabuka balčaka je bila načičkana rubinima i mesečevim suzama, a bilo ih je podosta čak i duž krakova. Taj mač nije bio napravljen za borbu nego za gledanje. I divljenje.

„Ovo sigurno košta... Avijenda, kako si ti ovo pribavila?“

„Nije bio skup“, reče ona, ali toliko žustro da je slobodno mogla i priznati da laže.

„Mač. Odakle tebi mač? Odakle ijednom Aijelu mač? Ne reci mi da je Kader

ovo

krio u svojim kolima.“

„Nosila sam ga umotanog.“ Ovoje zvučalo još neiskrenije od one tvrdnje o ceni. „Čak je i Bair rekla da je to u redu pod uslovom da ga ne dotaknem.“ Potom sleže ramenima i stade nespretno da se igra maramom. „Pripadao je drvoubici. Lamanu. Uzet je s njegovog tela kao dokaz da je mrtav, pošto glava ne bi mogla da se nosi toliko daleko. Od tada prelazi iz ruke u ruku. Kupuju ga mladići i blesave Device koje žele da poseduju dokaz o njegovoj smrti. Naravno, uskoro se svako seti šta je to pa ga proda narednoj budali. Cena mu je prilično pala otkako je prvi put prodat. Nema tog Aijela koji bi ga dotakao, pa čak ni samo zarad dragulja.“

„Pa, zaista je divan“, reče on najljubaznije što je mogao. Samo bi lakrdijaš nosio nešto toliko kitnjasto. A balčak od slonovače bi se uvrtao u ruci klizavoj od znoja ili krvi. „Ali ne mogu ti dopustiti da...“ Glas mu zamuknu kad poče da po navici izvlači mač ne bi li odmerio sečivo. Na bleštavom čeliku bila je ugravirana čaplja, znak majstora. Rand je jednom imao mač s takvim belegom. Bio je spreman da se opkladi da je i ovo sečivo, baš kao i Ono na Metovom koplju, s ugraviranim gavranom, napravljeno od metala koji je sazdala Moć, nesalomivo i neistupivo. Većina sličnih mačeva samo su kopije. Lan bi mu ovo sigurno potvrdio, ali već je i sam bio prilično siguran.

Skinuo je korice s mača, pa se sagnuo preko ognjišta i spustio ih pred Avijendu. „Uzeću samo sečivo i smatraću da je dug time izmiren.“ Bilo je dugačko i blago izvijeno, naoštreno samo s jedne strane. „Samo sečivo. Ti slobodno zadrži ibalčak.“ U Kairhijenu će mu napraviti novi, kao i korice. A možda i među preživelim Taijenjanima ima koji pristojan majstor.

Ona se otvorenih usta zabulji u korice, pa u njega, pa ponovo u korice. Nikada je ranije nije video toliko zbunjenu. „Ali ti dragulji vrede mnogo, mnogo više nego što sam... Ti bi da ti opet budem dužnik, Rande al’Tore.“

„Grešiš.“ Ako je to sečivo ležalo netaknuto više od dvadeset godina u koricama, onda je sigurno bilo ono što je sumnjao da jeste. „Ne prihvatam korice, a ti ih slobodno zadrži.“ Uzeo je jedan svileni jastuk i bacio ga uvis, a onda iz sedećeg položaja izveo Nalet slabog vetra.

Perje se razlete na sve strane kad sečivo glatko prođe kroz jastuk. „A ne prihvatam ni balčak, tako da i njega možeš da zadržiš. Sve što zaradiš na tome – tvoje je.“

Umesto da se obraduje što je imala toliko sreće (pretpostavio je da je za taj mač dala sav svoj imetak, a da samo korice vrede bar sto puta toliko), umesto da izgleda zadovoljno ili da počne da mu zahvaljuje, ona ga je besno gledala kroz oblak perja, kao što bi neka dvorečanska domaćica gledala ukaljani pod. Ukočeno je pljesnula rukama, na šta se pojavi jedna gaisainka, koja odmah pade na kolena i poče da sređuje nered.

„Ovo je moj šator“, naglasi joj Rand. Avijenda šmrknu, izvanredno oponašajući Egvenu. Njih dve zaista previše vremena provode zajedno.

Večera je poslužena tek kad je pala noć, a sastojala se od bledunjave pljosnate pogače i ljutog paprikaša od sušenih paprika, pasulja i komada nekog gotovo potpuno belog mesa. Samo joj se iscerio kad je saznao da je to u stvari ona krvozmija. Jeo je i gore stvari otkako je stigao u Pustaru. Najgori mu je ipak bio otrovni gušter gara, i to ne zbog ukusa, koji je prilično podsećao na piletinu, koliko zbog činjenice da je to što jeste. Ponekad mu se činilo da u Pustari ima više otrovnih stvorenja – zmija, guštera, paukova i biljaka – nego u čitavom ostatku sveta zajedno.

Avijenda kao da je bila razočarana što on nije zgađeno ispljunuo zalogaj, mada je ponekad bilo teško odrediti njena osećanja. Povremeno je izgledala kao da joj veliko zadovoljstvo pričinjava da Randa dovodi u neprilike. Da je pokušao da se pretvara da je Aijel, verovatno bi mislio kako ona pokušava da dokaže kako on to nije.