Nebeski oganj

Postavivši mnogo manju, ali i mnogo prefinjeniju zaštitu na svoje snove, on usmeravanjem pogasi svetiljke i pokuša da zaspi. Prijatelj. Rejni su došli sa severa. Ali ona je tu ogrlicu imala još u Ruideanu. A i šta ga briga? Jasno je čuo njeno glasno disanje dok je tonuo u san. Sanjao je kako mu Min i Elejna pomažu da preko ramena prebaci Avijendu, koja na sebi nije imala ništa osim one ogrlice, dok ga ona mlati po glavi vencem od segade.

22

Noćne ptice

Met je sklopljenih očiju potrbuške ležao na pokrivačima i uživao dok su mu Melindrini prsti gnječili meso duž kičme. Nema ničeg boljeg od dobre masaže posle čitavog dana provedenog u sedlu. Dobro, ima, ali za sada su mu i njeni prsti bili dovoljni.

„Prilično si mišićav za nekog toliko niskog, Metrime Kautone.“

Otvorio je jedno oko i pogledao je preko ramena. Klečala je objahavši ga oko bokova. Vatru je bila raspalila dvostruko jače nego što je potrebno, tako da joj je sad znoj curio niz telo. Zlatna joj je kosa, kratko ošišana svuda osim onog aijelskog repa na potiljku, bila zalepljena za lobanju. „Ako sam ti nizak, slobodno potraži nekog drugog.“

„Nisi prenizak za moj ukus“, nasmejala se i razbarušila mu kosu. Bila je duža od njene. „A i sladak si. Opusti se. Ovako ti nikad neće popustiti napetost.“

On progunđa nešto pa ponovo sklopi oči. Sladak? Svetlosti!

I nizak. Samo ga Aijeli mogu smatrati niskim. U svakoj drugoj zemlji bio je viši od većine muškaraca, pa makar i sasvim malo. Sećao se da je bio visok. Viši od Randa, kad je pošao na Artura Hokvinga. Osim toga, sad je za šaku viši nego kad se s Mejsinom borio protiv Ejlgarija. Pitao je Lana, pod izgovorom da je negde načuo ta imena, a Zaštitnik mu je objasnio da je Mejsin bio kralj Eharona, jednog od Deset plemena – mada je Met toliko i sam znao – četiri ili pet stotina godina pre Troločkih ratova. I još mu reče kako ne veruje da čak i Smeđi ađah zna nešto više o njemu. U Troločkim ratovima je izgubljeno mnogo zapisa, a u Stogodišnjem ratu još i više. To su mu bila najstarija i najsvežija sećanja. Nije pamtio ništa posle Artura Pendraga Tanreala i ništa pre Mejsina Eharonskog.

„Hladno ti je?“, zgranuto će Melindra. „Drhtiš.“ Sjahala je s njega i čuo ju je kako dodaje drva u vatru. Srećom je bilo dovoljno šiblja za loženje. Snažno ga je pljesnula po zadnjici, pa ga ponovo uzjahala, promrmljavši: „Baš si mišićav.“

„Ako tako nastaviš“, na to će on, „pomisliću da me merkaš za ražanj, kao Trolok.“ Nije mu bilo mrsko Melindrino društvo – pod uslovom da ga ne podseća da je viša od njega – ali ipak mu je bilo pomalo neprijatno.

„Nisi ti za ražanj, Metrime Kautone“, reče ona, pa mu zari palčeve u ramena. „To je sve. Opusti se.“

Pretpostavljao je da će se jednog dana oženiti i skrasiti. Tako to ide. Žena, dom, porodica. Vezaće se za jedno mesto do kraja života. Još nisam čuo za ženu kojoj se sviđa što joj muž pije i kocka se. Ali tu je i ono što su mu rekli tamo s druge strane vratnica. Ono proročanstvo da mu je suđeno da se „oženi ćerkom Devet meseca“.

Valjda svako mora da se oženi pre ili kasnije. Međutim, bio je siguran da mu žena neće biti Aijelka. Želeo je da pleše sa što više žena, dok još može.

„Čini mi se da ti nisi stvoren za ražanj, nego za velike počasti“, tiho reče Melindra.

„Nemam ništa protiv.“ Samo, sad mu nije bilo do žena – ni do Devica, a ni do ostalih. Osećao se kao da je Melindra na njega zakačila natpis VLASNIŠTVO MELINDRE OD DŽUMAI ŠAIDOA. Dobro, ovo poslednje joj ne bi bilo nužno. A opet, ko zna na šta je sve jedna Aijelka spremna, kamoli još Devica koplja? Žene razmišljaju drugačije od muškaraca, a Aijelke drugačije od svih na svetu.

„Čudno je što toliko nipodaštavaš sebe.“

„Nipodaštavam sebe?“ promumla on. Osećao je blaženstvo u rukama. Razbila mu je čvorove za koje nije ni znao. „Kako to misliš?“ Zapitao se ima li to nekakve veze s onom ogrlicom. Melindri je, reklo bi se, ona mnogo značila, ili možda sam čin poklanjanja. Naravno, nikada je nije stavila – Device to ne rade! – ali ju je zato nosila u džepu i pokazivala je svakoj ženi koja joj to zatraži. A izgleda da ih je mnogo to tražilo.

„Stojiš u senci Randa al’Tora.“

„Ne stojim ja ni u čijoj senci“, odsutno će on. Nije to zbog ogrlice. I drugim je ženama, Devicama i ostalima, poklanjao nakit. Voleo je da daruje lepotice, pa makar zauzvrat dobio samo osmeh. Nikada nije ni očekivao nešto više. Ako žena ne uživa u ljubljenju i maženju koliko i on, čemu onda sve to?

„Naravno, čast je biti u Kar’a’karnovoj senci. Da bi bio blizu moćnih, moraš stajati u njihovoj senci.“

„U senci“, složi se Met, jedva je i čuvši. Žene su nekad prihvatale poklone, nekad ne, ali još nijedna nije smatrala da ga poseduje. Eto, to ga grize. Neće njega posedovati nijedna žena, ma koliko bila lepa. I ma koliko vesta u razbijanju čvorova u mišićima.