Nebeski oganj

Po tihom šumu papuča zaključi da dolaze Moiraina i Lan, pa se uspravi. Iako im je oboma razaznavao disanje, Zaštitnikovi su koraci bili tek jedva čujni. Moiraini kosa beše pala preko lica, a svileni plašt kojim se ogrnula sijao je na mesečini. Lan je bio potpuno obučen, obuven i naoružan, a i umotan u ogrtač, koji se sad beše stopio s noćnom tamom. Naravno. Zvuci borbe na padini ispod njih polako su zamirali.

„Iznenađen sam što se nisi ranije stvorila ovde, Moiraina“, reče Rand hladno. Bolje da mu bude hladan glas nego telo. Držao se čvrsto saidina, savladao ga, i noćna je studen ostala daleko. Bio je svestan da mu se u rukavima svaka dlaka naježila od zime, ali njemu samom ne beše hladno. „Obično dojuriš da me obiđeš čim nanjušiš gužvu.“

„Nikada se nisam pravdala za ono što radim ili ne radim.“ Iako joj je glas bio hladan i tajanstven kao i obično, Randu je čak i mesečina bila dovoljna da vidi da je pocrvenela. Lan je bio zabrinut i uopšte se nije trudio da to prikrije. „Ne mogu te doveka držati za ruku. Jednom ćeš morati da se osamostališ.“

„Baš kao noćas, zar ne?“ Stid mu se prikrade kroz Prazninu. Zazvučalo je kao da je sve sam uradio, pa zato dodade: „Avijenda ovog samo što mi nije otrgla s pleća.“ Draghkar je još tinjao.

„Dobro je što je ona bila tu“, hladno će Moiraina, „pa ti ja nisam bila potrebna.“

Bio je potpuno siguran da se nije bila uplašila. Viđao ju je kako juriša među Senkin nakot, baratajući Moći jednako vesto kao Lan mačem, i to dovoljno puta da se Uveri u njenu neustrašivost. Zašto onda nije došla čim je osetila Draghkara? Mogla je, a mogao je i Lan, pošto je to bio jedan od darova koje Zaštitnik dobije kad se poveže sa svojom Aes Sedai. Mogao bi to da izvuče iz nje tako što će iskoristiti zakletvu koju mu je dala i njenu nemoć da slaže. Ali ne, ipak ne može. Ili neće. Ne može to da učini nekome ko pokušava da mu pomogne.

„Sad bar znamo čemu je služio onaj napad dole“, reče on. „Trebalo je da pomislim kako se dole odigrava nešto važno kako bi Draghkar mogao da mi se prišunja. Pokušali su to i kod uporišta Hladne stene, i ni onda im nije uspelo.“ Doduše, ovoga puta zamalo jeste. Ako im je uopšte to bila namera. „Očekivao sam da će pokušati nešto novo.“ Kuladin je ispred njega, a Izgubljeni, reklo bi se, na sve strane. Zašto neprijatelji ne dolaze jedan po jedan?

„Ne zavaravaj se da su Izgubljeni toliko naivni“, reče Moiraina. „To bi bila kobna greška.“ Prigrlila je plašt kao da priželjkuje da je malo deblji. „Kasno je. Ako ti više nisam potrebna...“

Ona i Zaštitnik odoše, a Aijeli počeše da se vraćaju. Neki bi videvši Draghkara iznenađeno uzviknuli i odmah stali da dozivaju gaisane da ga odvuku odatle, ali većina bi ga samo pogledala i otišla ka svojim šatorima. Kao da su sad već tako nešto i očekivali.

Pojaviše se i Adelin i Device, vukući noge. Nemo su posmatrale ljude u belom kako odvlače Draghkara, a potom se zabrinuto pogledaše, pa priđoše Randu.

„Ovde nije bilo ničega“, oprezno će Adelin. „Svi Prijatelji Mraka i Troloci bili su dole.“

„Čula sam ih kako izvikuju: ’Samael i Zlatne pčele’“, dodade druga. Glava joj beše umotana u šoufu, tako da Rand nije video ko je to, ali po glasu bi rekao da je mlada. Neke Device nisu imale ni šesnaest godina.

Adelin duboko udahnu i izvadi jedno svoje koplje, pa ga, držeći ga vodoravno, pruži Randu. Isto učiniše i ostale. „Mi... ja... izneverila sam te“, reče ona. „Trebalo je da budemo tu i dočekamo Draghkara, ali mi smo odjurile kao deca da razigramo koplja.“

„A šta ja sad treba da uradim?“, upita Rand, na šta mu ona odgovori bez oklevanja.

„Šta god hoćeš, Kar’a’karne. Spremne smo i nećemo se opirati.“

Rand odmahnu glavom. Prokleti Aijeli i njihov prokleti đi’e’toh.

„Neka vam vaših kopalja i nastavite da čuvate moj šator. Pa? Razlaz.“ One se pogledaše, pa ga poslušaše, jednako zbunjeno kao što su mu prišle. „I neka neko poruči Avijendi da ću ući u šator kad se vratim“, dodao je. Nije nameravao da celu noč provede napolju razmišljajući treba li da uđe ili ne. Udaljio se od šatora, a oštro mu se kamenje zabadalo u tabane.

Asmodeanov šator bio je nedaleko od njegovog. Nikakav se zvuk nije čuo iznutra. Odsečnim pokretom je pomerio zastor na ulazu i uvukao s£ unutra. Asmodean je sedeo u mraku i grickao usnu. Trgnuo se kad je Rand ušao i odmah počeo da objašnjava.

„Nisi očekivao pomoć od mene, zar ne? Osetio sam Draghkara, ali ti, naravno, umeš da izađeš s njima na kraj. Nikada mi se nisu dopadali. Nije ni trebalo da ih pravimo. Imaju manje mozga čak i od Troloka. Lepo im objasniš šta treba da urade, ali oni ipak dograbe onog ko im je bliži. Da sam izašao, da sam se umešao... Šta bi bilo ako bi me neko video?»Ako shvate da to ne usmeravaš ti? Ja...“

„Dobro je za tebe što nisi izašao“, prekide ga Rand, pa sede skrstivši noge. „Da sam te noćas tamo osetio ispunjenog saidinom, verovatno bih te ubio.“

Onaj drugi se neveselo nasmeja. „I to mi je palo na pamet.“