Nebeski oganj

„Noćašnji napad je Samaelovo maslo. Ili su bar Troloci i Prijatelji Mraka bili njegovi.“

„Ne liči mi na njega da razbacuje ljude“, zamišljeno će Asmodean, „ali ne bi se taj libio da ih žrtvuje deset hiljada, pa čak ni deset puta deset hiljada, ukoliko to smatra vrednim onog što želi da postigne. A možda neko drugi želi da prebaci sumnju na njega. Čak i ako su Aijeli zarobili nekog... Troloci razmišljaju samo o ubijanju, a Prijatelji Mraka veruju u ono što im se kaže.“

„To jeste bio on. Isto je tako pokušao da me namami da ga napadnem u Serendaru.“ O, Svetlosti!

Misli mu ponovo odlutaše po površini Praznine. Rekao sam „da me namamiNije znao čak ni gde je taj Serendar, niti zašto je to rekao. Reči su mu prosto izletele iz usta.

Zavladao je dug muk, dok Asmodean konačno ne reče: „Nisam to znao.“ „Samo me zanima zašto to radi“, reče Rand, pažljivo birajući reči i nadajući se da su ovoga puta njegove. Sećao se Samaela kao nabijenog čoveka – Ne, nije to moje sećanje – kratke svetle brade. Asmodean mu je opisao sve Izgubljene, ali Rand je znao da taj lik nije stvorio na osnovu priče. Samael je oduvek želeo da bude viši i vređao se što u tome Moć ne može da mu pomogne. To nije čuo od Asmodeana. „Na osnovu onog što si mi pričao o njemu, čini mi se da se on neće suočiti sa mnom dok ne bude potpuno siguran u pobedu, a možda čak ni tad. Rekao si da će me, ako bude mogao, radije prepustiti Mračnom. Zašto je sad toliko siguran da će me pobediti ako pođem za njim?“

Satima su razgovarali u tami, ne došavši ni do kakvog zaključka. Asmodean je verovao da je odgovoran bio neko drugi, ko se nadao da će Rand udariti na Samaela te će se taj time rešiti jednog ili obojice; reče još da se on sam tome ponadao. Rand oseti upitni pogled njegovih crnih očiju. Omaška je bila prevelika da se olako prikrije.

Kada se napokon vratio do svog šatora, Adelin i još desetak Devica poskakaše na noge i uglas počeše da mu objašnjavaju da je Egvena otišla a Avijenda odavno spava, i da su i jedna i druga ljute na njega. Dale su mu i pregršt saveta kako da izađe na kraj s dvema ljutim ženama, ali kako su govorile istovremeno, nije uspeo da razabere nijedan. Na kraju zaćutaše i zgledaše se, pustivši Adelin da priča.

„Moramo da porazgovaramo o ovome što se noćas desilo. O onome što smo uradile i što nismo. Mi smo...“

„Nije važno“, na to će on, „a ako i jeste, sve vam je oprošteno. Voleo bih da makar malo odspavam. Ako hoćete da pričate o tome, idite kod Amis ili Bair. Siguran sam da će vas one razumeti mnogo bolje nego ja.“ To ih je nekim čudom ućutkalo i one ga pustiše da uđe u šator.

Avijenda je bila umotana u pokrivače tako da joj se videla samo vitka, gola noga. Trudio se da je ne gleda. Ostavila je upaljenu svetiljku. Sa zadovoljstvom se uvukao u svoj ležaj i usmeravanjem ugasio svetlo, a onda pustio saidin. Ovog je puta sanjao Avijendu kako baca vatru, s tim što je sad nije bacala na Draghkara, a kraj nje je sedeo Samael i smejao se.

23

„Petinu vam dajem“

Dok je zauzdavala Maglu na vrhu zatravnjenog brežuljka, Egvena je posmatrala kako se reke Aijela slivaju iz prolaza Džangai. U sedlu joj se suknja ponovo podigla do bedara, ali ona je to sad jedva i primećivala. Pa ne može se povazdan natezati s njom. Uostalom, ima čarape, tako da joj se ne vide baš gole noge.

Aijeli su trčećim hodom promicali oko nje, podeljeni po klanovima, septama i društvima. Hiljada za hiljadom, s tovarnim konjima i mulama, s gaisainima što se staraju o logoru dok se ostali bore – ljudska je masa bila šira od milje i dok su jedni još izlazili iz prolaza, oni na čelu već su se gubili u daljini. Čak i ovako, bez porodica, izgledalo je kao da je čitav narod u pokretu. Put svile – ovde je to već bio pravi drum, prosečen kroz okolna brda, širok pedesetak koraka i popločan širokom belom kaldrmom – tek se mestimično nazirao kroz more Aijela, iako su oni, izgleda, ipak više voleli da trče po travi nego po pločama od kojih su se mnoge bile izdigle ili utonule na jednom kraju. Već više od dvadeset godina tuda nije prošlo ništa osim taljiga seljaka iz okoline i šačice zaprežnih kola.

Bilo je gotovo iznenađujuće ponovo videti drveće, i to pravo: visoke hrastove i četinare, i pravo žbunje umesto onog retkog, iskrivljenog i kržljavog rastinja, i visoku travu kako se talasa na vetru. Na severu se videla prava šuma, a na nebu oblaci, visoki i bledi, ali ipak oblaci. Vazduh je u odnosu na onaj pustarski bio blaženo svež i vlažan, iako se po žutom lišću i velikim površinama pod suvom travom moglo zaključiti da je dosta toplije i suvlje nego što bi trebalo u to doba godine. Svejedno, priroda Kairhijena bila je pravi raj u poređenju s drugom stranom Zmajevog zida.