Nebeski oganj

„Elaida ne može da uništi Belu kulu, Egvena. Šta god uradila, Kula će opstati. Možda ona neće dugo biti Amirlin. Ako se Ninaeva seti imena onog grada, kladim se da ćemo tamo zateći Kulu u izbeglištvu i sve Ađahe osim Crvenog.“

„Nadam se.“ Egvena je znala koliko je tužno zvučala. Želela je da Aes Sedai podrže Randa i pobune se protiv Elaide, ali to bi značilo slamanje Kule, i to tako da se možda više nikad ne sastavi.

„Moram da se vratim”, reče Elejna. „Ninaeva zahteva da ona koja ne ide u Tel’aran’riod obavezno ostane budna, a toliko ju je bolela glava da bi bolje bilo da popije neki čaj i malo odspava. Ne znam zašto joj je toliko stalo do toga. Onaj ko gleda Snevača ne može mu nikako pomoči, a do sada smo obe naučile dovoljno da ovde budemo sasvim bezbedne.“ Njena zelena haljina na tren se pretvori u Birgitine žute šalvare i beli kaputić, a onda sve postade kao pre. „Rekla mi je da ti ovo ne kažem, ali izgleda da nas Mogedijen traži. Nju i mene.“

Egvena je prečutala očigledno pitanje. Očigledno su to čule od Birgite. Zašto li Elejna toliko uporno čuva tu tajnu? Zato stoje dala reč. Elejna nikada u životu nije prekršila obećanje. „Reci joj da se čuva.“ Teško da će Ninaeva sedeti i čekati ako već zna da je neko od Izgubljenih traži. Osećaće se sigurno jer je jednom već pobedila tu ženu, a ionako oduvek ima više hrabrosti nego razuma. „Ne potcenjujte Izgubljene. A ni Seanšane, pa makar bili samo krotitelji životinja. Poruči joj to.“

„Prosto sumnjam da ćeš me poslušati ako i ja tebi kažem da se čuvaš.“

Egvena je zbunjeno pogleda. „Ja se uvek čuvam. Znaš to.“

„Kako da ne.“ Videla je još samo onaj Elejnin šeretski osmeh, a onda je nestade.

Ostala je sama. Ako se Ninaeva već ne seća gde je to okupljanje Plavih, možda bi ona mogla nešto da pronađe, kad je već tu. Nije se sad toga dosetila, niti joj je ovo prvi dolazak u Kulu posle onog susreta s Ninaevom. Napravila je sebi Enailino lice, plamenocrvenu kosu do ramena i prihvaćeničku haljinu s raznobojnim porubom, a onda zamislila Elaidinu kitnjasto opremljenu radnu sobu.

Sve je bilo kao pre, samo što je pri svakoj poseti zaticala sve manje izrezbarenih hoklica ispred velikog radnog stola. Nad kaminom su visile iste one slike. Egvena odmah priđe stolu i odgurnu stolicu nalik prestolu s intarzijom u vidu Plamena Tar Valona kako bi mogla da dohvati lakiranu kutiju za pisma. Podigla je poklopac s prizorom borbe sokolova u oblacima i počela da pregleda pergamente što je brže mogla. Ma koliko se trudila, neki su nestajali ili su se menjali pre nego što ona stigne dopola. Ni po čemu se na prvi pogled nije moglo reći šta je tu važno, a šta ne.

Većinom su to bili izveštaji o neuspesima. I dalje se nije znalo gde se lord od Bašera krije sa svojom vojskom, a u svim se pismima o tome osećala ozlojeđenost i briga. To joj je ime bilo odnekud poznato, ali nije imala vremena za gubljenje i zato je samo nastavila pretragu. Niko ne zna ništa o Randovom kretanju, stajalo je u nečijem unezverenom izveštaju. Ako ni zbog čega drugog, bar je zbog toga vredelo ponovo doći. Proteklo je više od mesec dana otkako su se javili doušnici iz Tančika, a nisu se oglašavali ni oni iz Tarabona. Pošiljalac je to pripisivao bezvlašću koje tamo vlada. Kolale su nepotvrđene glasine da je neko preuzeo vlast u Tančiku i da je možda čak i Rand umešan u to. To je bilo još bolje, pošto će ih Elaida sad možda tražiti hiljadu liga daleko od stvarnog položaja. U jednom smušenom izveštaju pisalo je kako neka Crvena sestra iz Kaemlina tvrdi da je u gradu videla kraljicu Morgazu, ali mnogi ondašnji doušnici tvrdili su da je kraljica već danima u osami. Borbe u Krajinama, manji nemiri u Šijenaru i Arafelu, ali pergament je iščezao pre nego što je saznala uzrok. Pedron Nijal okuplja Bele plaštove u Amadiciji, možda zarad pohoda na Altaru. Dobro je što će Elejna i Ninaeva tamo ostati još svega tri dana.

Naredni izveštaj odnosio se upravo na njih dve. Žena koja ga je poslala prvo se zalagala da onaj ko im je dopustio da uteknu ne bude kažnjen – Elaida je to podvukla debelom linijom i sa strane dopisala „Kazniti za primer!“ – a onda, baš kada je počeo opis potrage za njima dvema, pergament se pretvorio u čitav svezak proračuna zidarskih i zanatskih radova na izgradnji lične rezidencije Amirlin Tron u krugu Kule. Po broju strana, reklo bi se da će to biti palata.

Bacila je čitav svezak, a on nestade pre nego što su listovi stigli da se raspu po stolu. Lakirana kutija je ponovo stajala zatvorena. Egvena je bila svesna da bi doveka mogla tu ostane a da se iznova pojavljuju sve novi dokumenti koji će se sve iznova menjati. Što je nešto promenljivije na javi – pismo, parčence tkanine, činija kojoj svaki čas menjaju mesto – u svetu snova je utoliko nestalnije. Ni ona sama se više nije mogla tu zadržavati. Spavanje dok je svest u Tel’aran’riodu uopšte nije okrepljujuće kao obično.