Nebeski oganj

Min se lično nadala da nema još mnogo. Bilo je teško odrediti koliko su odmakli na jug otkako su se odvojili s puta za Džehanu. Seljani su najčešće imali veoma neodređenu predstavu o udaljenosti svog sela od bilo čega osim najbliže varoši, ali kada su preko Maneterendrela prešli u Altaru, malo pre nego što je Sijuan odlučila da se sklone s prometnog druma, jedan sedokosi stari skeledžija je iz nekog razloga dugo proučavao iskrzanu mapu koja se protezala čak do Maglenih planina. Ukoliko je njena procena tačna, ostalo im je još nekoliko milja do još jedne velike reke. To bi mogao biti Boern, što bi značilo da su već u Geldanu, gde su Prorok i njegova rulja, ili pak Eldar, na čijoj ih drugoj obali čeka Amadicija sa svojim Belim plaštovima.

Smela bi da se opkladi na Geldan, s Prorokom ili bez njega, mada ju je iznenadilo što su stigli tako daleko. Samo bi budala očekivala da će pronaći okupljanje Aes Sedai bliže Amadiciji nego što su oni trenutno bili, a Sijuan sigurno nije budala. Bilo da su u Geldanu ili Altari, Amadicija ne može biti daleko.

„To ga smirivanje polako sustiže“, mrmljala je Sijuan. „Ako izdrži još samo koji dan...“ Min je držala jezik za zubima. Šta joj vredi da priča ako je niko ne sluša?

Sijuan odmahnu glavom pa obode Belu da ponovo izbije na čelo, stežući uzde kao da očekuje da će debelo konjče podivljati svakog časa, a Leana nastavi da se mednim glasom umiljava Loganu. Možda ipak nešto oseća prema njemu. Takav izbor ne bi bio ništa čudniji od Mininog.

Šumovita brda su se nizala bez ikakvog nagoveštaja promene – samo drveće i isprepletane puzavice i žbunje. Paprat koja je obeležavala stari drum i dalje se pružala pravolinijski. Leana reče kako je to zato što je tle drugačije tamo gde je bio drum, kao da Min to treba da zna. Veverice s ćubastim ušima čavrljale su na granama, a povremeno bi se čuo i cvrkut ptica, mada ona pojma nije imala kojih. Baerlon je možda varošica u poređenju s Kaemlinom, Ilijanom ili Tirom, ali ona je sebe smatrala pravom građankom. Ptica je ptica i tačka. A i baš je briga na kakvom tlu raste paprat.

Ponovo su počele da je more sumnje, i ne prvi put po odlasku iz Srca Izvora, ali pre je lakše izlazila s njima na kraj. Posle Lugarda su je saletale sve češće i često bi uhvatila sebe gde razmišlja o Sijuan onako kako se ranije ne bi usudila. Naravno, nije imala hrabrosti da joj saopšti svoje misli i to ju je grizlo. A šta ako Sijuan ne

zna kuda idu? Sad može da laže, pošto ju je umirenje razrešilo Triju zakletvi. Možda se samo nada da će naleteti na kakav trag onog što očajnički žudi da nađe. Leana je na neki način, i to vrlo čudan, počela da otkriva život nezavisan od borbe za moć, Moći i Randa, mada ih nije baš potpuno bila zapostavila, dok Sijuan nema ništa drugo. Bela kula i Ponovorođeni Zmaj predstavljali su čitav njen život i ona će ih se držati makar zbog toga morala i da laže.

Min se nađe zatečena kad se šuma iznenada pretvori u veliko selo. Hrast, jantar-drvo i kleka – od drveća koje je prepoznavala – rasli su po blagim padinama sve do na pedesetak koračaja oko kamenih kućica sa slamnatim krovovima. Smela je da se opkladi da je sve to donedavno bilo obraslo šumom. Po dvorištima ili tik uza zidove još su se uzdizali čitavi šumarci, dok su se tu i tamo kraj kuća videli panjevi koje vreme još ne beše počelo da načinje. Ulice su izgledale sveže utabane, a ne kao da su njima prolazila mnoga pokolenja. Muškarci u košuljama pokrivali su novom slamom krovove triju kamenih kocaka, koje su sigurno bile gostionice – na jednoj se još video ostatak stare table iznad vrata – ali nigde se nije videla stara pokrivka. Osim toga, unaokolo se vrzmalo previše žena u poređenju s brojem muškaraca, ali je zato dece bilo premalo. Jedino normalno u vezi s tim mestom bio je miris kuvanja u vazduhu.

Ako je Min isprva bila zbunjena, onda ju je ono što je potom ugledala umalo izbacilo iz sedla. Devojke koje su istresale posteljinu na prozorima ili žurile kakvim poslom bile su u jednostavnim platnenim haljinama, ali nikada ni u jednom selu, velikom ili malom, nije bilo toliko žena u jahaćim haljinama od svile ili fine vune, svih mogućih boja i krojeva. Lepo je videla kako oko tih žena, kao i oko većine muškaraca, trepere i smenjuju se aure i svakojaki prizori. Kod običnih je ljudi retko viđala bilo šta, ali su zato Aes Sedai i Zaštitnici gotovo uvek bili okruženi svojim aurama. Ono su sigurno bila deca posluge iz Kule. Udate Aes Sedai bile su malobrojne i živele su daleko jedne od drugih, ali, koliko ih je Min poznavala, ne bi se ustezale da povedu celokupnu poslugu i njihove porodice ma kuda da krenu. Sijuan je stigla na cilj.