Nebeski oganj

U selu ih je dočekao pomalo sablasan mir. Vladao je potpuni muk. Aes Sedai su nepomično stajale i gledale ih, baš kao i devojke, koje su sigurno bile Prihvaćene ili čak polaznice. Muškarci koji su se do malopre spretno bavili svojim poslom, sada su zastali kao sleđeni, s rukama u slami ili iza vrata – tamo gde su najverovatnije sakrili oružje. Preostali odrasli, verovatno sluge, brzo su sklonili decu. Min je osetila kako se ježi od toliko otvorenog piljenja.

Leani je očigledno bilo neugodno i u prolazu je iskosa pogledavala ljude kraj puta, ali Sijuanino glatko lice bilo je spokojno dok ih je vodila sve do najveće gostionice – one s izbledelim znakom – gde je sjahala i privezala Belu za gvozdenu alku na kamenom stubiću, koji je tu očigledno nedavno pobijen. Ne prestajući da se osvrće oko sebe, Min pomože Leani da spusti Logana s konja, pošto Sijuan nikada nije učestvovala u tome. Svi su samo stajali i zurili u njih. „Nisam ni očekivala da će me iko dočekati kao davno izgubljenu kćer“, promrmljala je, „ali neko bi mogao makar da nas pozdravi.“

Pre nego što je Leana stigla da odgovori, ako je uopšte to i htela, Sijuan reče: „Ne odlaži vesla čim vidiš obalu. Uvedite ga.“ Ušla je u gostionicu dok su njih dve još vodile Logana ka vratima. Mogao je da hoda, ali bi zastao čim one prestanu da ga nagovaraju.

Zajednička se prostorija razlikovala od svih koje je Min ikada videla. Veliki kamini bili su, naravno, ugašeni, ali su na mestima gde su nedostajale cigle zjapile šupljine. Iz natrule tavanice pootpadali su komadi maltera veličine ljudske glave i tu su se sada videle letvice. Nekoliko devojaka je brisalo rasparene stolove svih mogućih oblika i veličina, nasumično raspoređenih po prastarom podu. Žene mladalačkih lica sedele su i proučavale pergamente i izdavale naređenja Zaštitnicima – nekolicina ih je imala plaštove promenljive boje – ili drugim ženama, koje su većinom verovatno bile Prihvaćene ili polaznice. Ostale su bile prestare za to, što im se videlo po prosedim kosama ili izboranim licima, kao što je bilo i muškaraca koji nisu bili Zaštitnici. Ovi su užurbano odnosili i prinosili pergamente ili vino. Sveopšta užurbanost davala je zadovoljavajući utisak da se tu nešto radi. Aure i svakojake slike poigravale su po prostoriji i preplitale se oko glava prisutnih, i to u tolikom broju da je Min prosto bila primorana da ne obraća pažnju na njih. Uopšte joj nije bilo lako, ali morala je da ovlada tom veštinom kako bi izdržala prisustvo nekoliko Aes Sedai odjednom.

Četiri Aes Sedai koje su pošle da dočekaju pridošlice bile su, u onim svojim razdeljenim suknjama, slika i prilika otmenosti i hladne odmerenosti. Za Min je susret s njihovom prepoznatljivom odećom bio kao povratak kući posle dugog lutanja.

Pogled Šerijaminih iskošenih zelenih očiju odmah joj se prikova za lice. Oko vatrene joj kose blesnuše srebrni i plavi zraci prošarani nežnim zlatnim odsjajima, ali Min nije znala šta oni znače. Debeljuškasta, u tamnoplavoj svilenoj haljini, na trenutak je izgledala kao otelotvorenje strogosti. „Bilo bi mi mnogo draže što te vidim, dete, kada bih znala kako si otkrila da smo ovde, a i kad bih mogla makar da naslutim odakle ti taj suludi naum da i njega dovedeš.“ Pet-šest Zaštitnika stajalo je nedaleko od njih, s rukama na mačevima, pogleda uprtog u Logana. On, međutim, kao da ih nije ni video.

Min samo zinu. Zašto nju pita? „Odakle meni...?“

zaustila je, ali nije imala prilike da dovrši pitanje,

„Mnogo bi bolje bilo“, prekide je beloputa Karlinja ledenim glasom, „da je umro, kao što se priča.“ Nije to bila hladnoća uzrokovana besom, već samo odraz zdravorazumskog razmišljanja. Ona je Beli ađah. Na sebi je imala haljinu boje slonovače. Min na trenutak vide sliku gavrana kako joj lebdi iza crne kose, mada je to više ličilo na crtež nego na pravu pticu. Podsetio ju je na nekakvu tetovažu, ali nije umela to da protumači. Usredsredila se na njihova lica, trudeći se da ne gleda ni u šta drugo. „Doduše, izgleda kao da mu nije još mnogo ostalo“, nastavila je Karlinja, gotovo i ne udahnuvši vazduh. „Šta god da si mislila, zalud ti sav trud. Nego, i samu me živo zanima kako si stigla u Salidar.“

Sijuan i Leana su samo stajale, razmenjivale samozadovoljne poglede i čekale da napad prođe. Njih niko nije čak ni pogledao.

Mirela, prelepa crnka u zelenoj svilenoj haljini s kosim zlatnim gajtanima na gornjem delu, savršeno ovalnog lica, ranije se stalno smeškala kao da zna neku tajnu, čime je mogla da parira Leaninim veštinama. Sada je, međutim, bila potpuno ozbiljna kada se nadovezala na reči svoje Bele sestre. „Reci nešto, Min. Šta zevaš kao slaboumna?“ Ona je čak i među Zelenima bila poznata po žestokoj naravi.