Nebeski oganj

Ostali kairhijenski plemiči okupili su se oko njih, ali nijedan ne beše toliko čvrstog kova kao Talmanes, koji je ćutke proučavao Metov crtež, ali i njegovu odeću, šešir, pa čak i koplje. Kako nije progovorio ni kad je izlaganje završeno, Met nestrpljivo dreknu: „Pa? Baš me briga šta misliš o ovome, ali prijatelji će ti se svakoga časa naći do guše u sosu.“

„Tairenci nisu moji prijatelji. A Daerid je... koristan. To ga ne čini prijateljem.“ Okupljeni plemići zakikotaše se na ovu opasku. „Povešću polovinu ljudi ako ti povedeš ostale.“

Talmanes skide oklopnu rukavicu i pruži mu ruku, ali Met se samo tupo zapilji u nju. Zar on? Da vodi nekog? Ja sam kockar, a ne vojnik. I ljubavnik. Sećanja na neke davne bitke ispuniše mu glavu, ali on uspe da ih nekako potisne. Sad još samo treba da odjaše svojim putem. Ali onda će Talmanes možda ostaviti Esteana, Daerida i ostale na cedilu. A oni su se uzdali u Metov plan. Svejedno se iznenadio kad je čvrsto stisnuo mladićevu ruku i rekao: „Samo ti budi tamo gde treba i ništa ne brini.“

Talmanes umesto odgovora stade da hitro izvikuje imena. Prozvani plemići pojahaše ka Metu zajedno sa svojim barjaktarima i pratnjom, tako da je na kraju sa sobom imao četiristotinak ratnika. Talmanes ni posle toga nije imao šta da kaže, nego je kasom poveo svoj deo ljudi ka oblaku prašine na zapadu.

„Držite se zajedno“, reče Met svojima. „Napadate kad vam ja to naredim i povlačite se kad ja naredim. Budite što tiši možete.“ Kada su krenuli, čulo se jedino škripanje sedala i topot kopita, ali niko nije rekao ni reč, niti ga bilo šta zapitkivao.

Gledao je kako šareni barjaci i konovi zamiču iza brda i nestaju u dolini. Kako je uspeo da se uvali u ovo? A trebalo je da sve bude prosto ko pasulj. Reci šta imaš i beži. Svaki mu je naredni korak izgledao sitno i potpuno beznačajno, sve dok se na kraju nije našao u blatu do pasa, kad čoveku ne preostaje ništa drugo do da nastavi. Nadao se da ga Talmanes neće izneveriti. Taj ga momak čak ni za ime nije pitao.

Dolina je vijugala i granala se, ali on je zahvaljujući urođenom osećaju za prostor postojano napredovao ka severu. Isto tako je, primera radi, savršeno dobro znao na kojoj su strani jug i bezbednost, a on se uopšte nije kretao u tom smeru. Tamo negde, u pravcu grada, gomilali su se tamni oblaci kakve odavno nije video. Kiša će konačno prekinuti sušu – što će obradovati zemljoradnike, ako je koji još ostao – i makar malo sabiti prašinu, što je dobro za konjanike, jer se neće prerano odati. A možda će, ako počne da pljušti, Aijeli dići ruke od svega i otići kući. Uz to se i vetar pojačao, unoseći malo svežine.

Iza grebena se začuše zvuci borbe, povici i vriska. Počelo je.

Met okrete Kockicu pa poteže koplje i zamahnu levo i desno. Iznenadio se kad se Kairhijenjani poslušno podeliše u dve kolone. Taj je pokret načinio nagonski, kao da ga se sećao iz nekog drugog vremena i s nekog drugog mesta, ali ovi su ljudi bili iskusni ratnici. Poterao je Kockicu lakim hodom između retkog drveća, a dve kolone pođoše za njim.

Kada je izbio na vrh brda, prvo mu je laknulo, pošto je na susednoj padini ugledao Talmanesa i njegove ljude. A onda je opsovao.

Daeridovi ljudi su napravili „ježa“ u vidu šume šiljaka od četiri reda kopljanika prošaranih strelcima, raspoređenih u obliku šupljeg četvorougla. Ma koliko nasrtali, Aijeli nikako nisu mogli da im se približe, tako da su oni sa samostrelima mogli nesmetano da ciljaju. Ginuli su i jedni i drugi, ali su kopljanici čim neko padne zbijali redove, zbog čega se četvorougao polako smanjivao. Naravno, ni Šaidoi nisu popuštali.

U unutrašnjosti četvorougla nalazili su se Branioci i otprilike polovina tairenskih plemića s pratnjom. Polovina. Eto, zato je opsovao. Ostali su bili jurnuli na Aijele, gde su sekli i probadali, sami ili u grupicama od po pet do deset ljudi. Na desetine konja bez jahača svedočilo je koliko im dobro ide. Melanril je – ostavši odsečen, samo sa svojim barjaktarem – mlatarao mačem oko sebe. Dvojica Aijela jurnuše napred i spretno mu posekoše konja, koji se sruči i zatrese glavom. Met je bio siguran da je životinja vrisnula, ali to se nije čulo od graje. Trenutak kasnije, Melanril je nestao pod kopljima grupe ratnika u kadinsorovima. Barjaktar mu je poživeo samo nekoliko trenutaka duže.

Tako mu i treba, pomisli Met. Uspravio se u uzengijama i visoko podigao koplje, a onda njime zamahnuo napred i povikao: „Los! Los kabađrin!“ Poželeo je da povuče te reči, ali ne zato što su bile na Starom jeziku. U dolini je ključalo kao u kotlu, ali svaki je Kairhijenjanin, čak i da nije znao da to znači „konjica, juriš“, razumeo njegov pokret, tim pre što se on onda vratio u sedlo i zario pete u konjske sapi. Ni to nije želeo, ali sad već više nije imao nikakvog izbora. On je poslao sve te ljude tamo – možda bi se poneko i izvukao da ih je pustio da se okrenu i pođu natrag – i upravo mu zato ne beše preostalo ništa drugo.