Nebeski oganj

Barjaci i konovi zalepršaše kad Kairhijenjani jurnuše za njim izvikujući borbene pokliče, očigledno se trudeći da ga podražavaju, iako je on zapravo urlikao: „Krv vam poljubim i krvavi pepeo!“ Talmanes je na svojoj strani doline učinio isto što i on.

Sigurni da su opkolili sve mokrozemce, oni iz Šaidoa ništa nisu primetili sve dok ne beše prekasno. Baš tada su i gromovi počeli da udaraju. E, posle toga je postalo zaista čupavo.

44

Tužnije od tužnog

Rand se toliko upinjao da mu se košulja od znoja lepila za telo, ali ipak nije skidao kaput, kako bi se zaštitio od jakog vetra što je duvao ka Kairhijenu. Suncu beše ostao bar još jedan sat do zenita, a on se već osećao kao da je čitavog jutra trčao i da ga je na cilju neko dočekao batinom. Obavijen Prazninom, jedva je i primećivao umor i bol u rukama, ramenima i krstima, kao i žiganje u boku. Doduše, dovoljno mu je bilo i što ih je svestan. Zahvaljujući Moći, mogao je da razazna svaki list u krugu od sto hvati, ali ono što se ticalo njegovog tela kao da se odnosilo na nekog drugog.

Odavno je bio prestao da do saidina stiže pomoću angreala u vidu kamene figurice debeljka u svom džepu. Međutim, uplitanje niti Moći na tolikoj daljini ipak je iziskivalo mnogo napora i samo su ga tanki mlazevi gliba u onome što je privlačio sprečavali da zagrabi još. Da zagrabi sve. Prljava ili ne, Moć je slatka. Potpuno su ga iznurili sati usmeravanja bez časka odmora, pošto je istovremeno morao i da se opire saidinu. Sve je više napora morao da ulaže kako mu ovaj ne bi spržio telo. Ili um. Mučio se da istovremeno zadržava razornu moć saidina i odoleva želji da ga privuče još više, pa još i da upravlja onim što je već imao. Osećao se kao da klizi niz nekakvu zavojnicu, a još mnogo ga je sati delilo od svršetka bitke.

Otro je znoj iz očiju i stisnuo ogradu platforme. Iako na ivici snage, još uvek je bio jači i od Egvene i od Avijende. Aijelka je sada stajala i zurila ka Kairhijenu i oblacima, povremeno se povijajući da pogleda kroz drvenu cev sa sočivima. Egvena je sedela skrštenih nogu, naslonjena na drveni stubić i žmurila. Pretpostavio je da i sam izgleda iznureno koliko i njih dve.

Pre nego što je mogao išta da preduzme – mada ne bi ni znao šta da radi, pošto se nije razumeo u Lečenje – Egvena širom otvori oči, pa ustade i tiho razmeni nekoliko reči s Avijendom, ali vetar je već bio toliko jak da Rand čak ni uprkos izoštrenim čulima ništa nije čuo. Aijelka tad sede na njeno mesto i zabaci glavu. Crni oblaci nad gradom nastaviše da bljuju munje, ali sada mnogo divljačnije i žešće.

Devojke, dakle, rade na smenu, kako bi mogle da se odmore. Bilo bi lepo da i on ima nekog da ga malo odmeni, ali ne beše mu nimalo žao što je naredio Asmodeanu da ostane u šatoru. Ne veruje mu dovoljno da ga pusti da usmerava, a pogotovu ne sada. Ko zna šta bi taj uradio da vidi Randa ovoliko slabog.

Drhtavo je privukao cev sa sočivima da osmotri brda oko grada. Na njima su se konačno videli znaci života. I smrti. Kud god da je pogledao, bio se ljuti boj – Aijeli protiv Aijela, hiljadu ovde, pet hiljada onde. Ogoljene su padine vrvele od njih, ali bili su previše izmešani da bi mogao išta da preduzme. A konjice i kopljanika ni od korova.

Tri puta ih je video, a poslednji put su se borili protiv dvostruko brojnijih Aijela. Bio je siguran da su još tamo negde. Mali su izgledi da je Melanril ipak poslušao njegovo naređenje. Pogrešio je odabravši tog momka samo zato što je bio vidno postiđen Vejramonovim ponašanjem. S druge strane, nije bilo vremena za premišljanje. A i hteo je da se otarasi Vejramona. Sad ionako više ništa ne može da promeni. Možda je mogao da za zapovednika postavi nekog Kairhijenjanina, ali pitanje je da li bi čak i Zmajeva reč naterala Tairence da ga slušaju.

Tad mu pogled privuče uskomešana masa podno sivih zidina. Dok su se na ulazu u grad Aijeli borili s konjanicima i kopljanicima, Kairhijenjani su pokušavali da zatvore visoku, gvožđem okovanu kapiju, koja je sada bila širom otvorena, što im nije uspevalo zbog pritiska tolikih ljudi. Po konjima bez jahača i nepokretnim telima nk tlu videlo se da je borba počela pola milje od grada. Sa zidina je pljuštala kiša strela i kamenica veličine ljudske glave – a i dalje je pokoje koplje doletalo tolikom silinom da je naticalo po dva-tri neprijatelja, iako Rand još nije uspeo da dokuči odakle ona potiču – ali ratnici Šaidoa su nezaustavljivo napredovali gazeći preko leševa svojih sunarodnika. Video je i da dolaze još dve grupe Aijela, što će reći još otprilike tri hiljade ljudi, i to – bio je potpuno siguran – Kuladinovih.

Zaškrgutao je zubima. Ako Šaidoi prodru u Kairhijen, neće moći da ih potisne ka severu. Moraće da čisti ulicu po ulicu, što bi odnelo previše žrtava, a od grada bi na kraju ostale samo ruševine, kao što se to desilo u Ejanrodu i Taijenu. Aijeli i Kairhijenjani bili su se izmešali kao mravi u tegli, ali znao je da mora nešto da preduzme.