Nebeski oganj

Duboko je udahnuo i počeo da usmerava. Egvena i Avijenda su mu već sve pripremile navukavši one oblake iznad grada. Nije morao da vidi njihovo tkanje da bi ga koristio. Srebrnoplave munje stadoše da šibaju po Aijelima, praskajući brže no što čovek može da tapše.

Rand se tržnu i pokuša da treptanjem odagna svetlace iz vidnog polja, a kada je ponovo pogledao kroz drvenu cev, video je da na mestima gde su tukli gromovi sada leže pokošeni pripadnici Šaidoa. I podno zidina su se preživeli ljudi i konji bacakali po zemlji a neozleđeni su odvlačili ranjene s bojišta. Gradska kapija poče da se zatvara.

Koliko ih se neće vratiti u grad? Koliko sam ih ja pobio? Surova je istina glasila da to uopšte nije bitno. Što se mora, mora se.

I tako i bi. Osetio je kako mu kolena klecaju. Moraće malo da se pričuva ako hoće da izdrži do kraja dana. Ne sme više da se rasipa na sve strane. Sada će paziti gde je potrebniji, tako da će...

Olujni oblaci gomilali su se samo nad gradom i brdima na jugu, ali to nije sprečilo grom da se prolomi iz vedra neba nad kulom i uz zaglušujući prasak ošine po Devicama u podnožju.

Rand je samo stajao, kose nakostrešene od pucketanja u vazduhu, i zurio. Jasno je osećao tkanje saidina od kog je grom bio sačinjen. Dakle, Asmodean ipak nije mogao da se uzdrži.

Međutim, nije to bio trenutak za premišljanje. Gromovi zapraštaše po Devicama, proizvodeći zvuk nalik dobovanju bubnja, sve dok jedan ne pogodi podnožje kule. Oprljene klade veličine ljudskih udova poleteše na sve strane.

Kula poče da se naginje, a Rand se baci ka Egveni i Avijendi. Nekako je uspeo da ih prigrli jednom rukom a da se drugom uhvati za stub na višem kraju platforme. Zurile su u njega razrogačenim očima i nemo otvarale usta, ali bio je to trenutak za delanje a ne za priču. Kula krenu da se obrušava kroz granje okolnog drveća i na trenutak je izgledalo da će ono malo ublažiti pad.

Međutim, tad puče onaj stub za koji se Rand držao. Udar o tlo ostavi ga bez daha samo tren pre nego što su se Avijenda i Egvena sručile na njega. A onda zavlada mrak.

Svest mu se vraćala polako. Najpre je proradio sluh.

„...iskopao nas iz tla kao kamenje i pustio nas da se u po noći otkotrljamo niz padinu.“ Bio je to Avijendin glas, tih kao da priča sama sa sobom. Nešto mu se kretalo po licu. „Oduzeo si nam ono što smo imali i što smo bili. Sad nam moraš nešto dati zauzvrat. Potreban si nam.“ Ono kretanje se uspori, a dodir postade još nežniji. „Meni si potreban. Ali ne zbog mene, razume se, nego zbog Elejne. Ono što je između nas dve ostaje između nas dve, ali predaću joj te, crkla-pukla. Umreš li, odneću joj tvoje telo. Umreš li...!“

Otvorio je oči i za trenutak su se samo gledali, gotovo priljubljenih noseva. Više nije imala šal i kosa joj je bila sva raščupana, a obraz joj je krasila velika masnica. Prvo se trgla unatrag, a onda uze presavijeni komad okrvavljene tkanine i poče da mu briše čelo s mnogo manje nežnosti nego malopre.

„Nemam nameru da umrem“, reče on, mada uopšte nije bio siguran da to zaista i misli. Naravno, više nije bilo ni Praznine ni saidina. Zadrhtao je kad se setio kako ih je ispustio. Čista je sreća što mu u tom poslednjem trenutku saidin nije spržio mozak. Zaječao je i od same pomisli na ponovno posezanje za Izvorom. Bez Praznine da ga štiti, osećao je svaki probod, svaki uboj i svaku ogrebotinu. Toliko je bio umoran da bi na licu mesta zaspao, samo da ga nije sve bolelo. A i bolje je tako, pošto nema vremena za spavanje, niti će ga skoro imati.

Zavukao je šaku pod kaput i dotakao se po boku, a onda kradomice obrisao krvave prste o košulju. Posle onakvog pada, nije ni čudo što mu se ponovo otvorila poluzalečena rana. Nije mnogo krvario, ali ako to vide Device ili Egvena, pa čak i Avijenda, teškom bi ih mukom sprečio da ga odnesu kod Moiraine na Lečenje. Toliko ga je još posla čekalo, a i ona je sigurno morala da brine o mnogo težim ranama no što su njegove. Lečenje bi na njega ionako delovalo kao malj na glavu.

Stisnuo je zube ne bi li prikrio bol, pa se uz sasvim malu Avijendinu pomoć osovi na noge. Istog je trenutka zaboravio sve svoje povrede.

Sulin je sedela nedaleko od njega a Egvena joj je previjala veliku posekotinu na glavi, tiho besneći što ne ume da Leći. Nije samo belokosa Devica bila povređena, niti je njena rana bila najteža. Svud oko njih su žene u kadinsorovima pokrivale mrtve ćebadima ili negovale one koje su bile samo oprljene, ukoliko se reč „samo“ može primeniti na udar groma. Ako se ne računa Egvenino gunđanje, na brdu je vladala gotovo potpuna tišina. Čak je i od povređenih žena dopiralo jedino promuklo disanje.

Drvena kula, sada potpuno neprepoznatljiva, nije u padu nimalo štedela Device. Bilo je tu slomljenih ruku i nogu, a i otvorenih rana. Video je kad su prekrili lice jedne Device zlatnocrvene kose, gotovo istovetne kao Elejnine. Glava joj beše iskrenuta pod neprirodnim uglom a oči staklaste. Džolijen.