Nebeski oganj

„Aijeli nam se približavaju s leđa, Mete“, reče Nalesin kad je Met podigao koplje. „Svetlost me spalila ako ih nema bar pet hiljada.“ Tu se ponovo nacerio. „Mislim da ne znaju da ih čekamo.“

Estean klimnu. „Drže se uvala i dolina. Kriju se od...“ Pogledao je ka oblacima i stresao se. Nije se samo on pribojavao onoga što bi ih moglo zadesiti s neba. Sva trojica podigoše pogled. „Bilo kako bilo, idu pravo na Daeridove ljude.“ U glasu mu se pri pomenu kopljanika začu prizvuk iskrenog poštovanja. Istina, daleko od toga da su mu se bili omilili, ali ipak nije mogao da se s nipodaštavanjem odnosi prema onima koji su mu nekoliko puta spasli život. „Saplešće se o nas pre nego što shvate šta se desilo.“

„Lepo“, reče Met. „Baš lepo.“

Hteo je da bude zajedljiv, ali Nalesin i Estean to, naravno, nisu primetili. Žudeli su za borbom. Za razliku od njih, Daeridovo je lice bilo izražajno koliko i stena, a Talmanes je samo malo izvio obrvu i jedva primetno odmahnuo glavom. Ta dvojica znala su šta je pravi boj.

U prvom okršaju sa Šaidoima odnos snaga bio je prilično izjednačen i Met se ne bi upuštao u borbu da nije bio primoran. Ništa nije menjala ni činjenica da su Aijele već bili dobrano uzdrmali gromovi. Usledila su još dva okršaja – u oba je slučaja Met morao da napadne da ne bi bio napadnut – a nijedan nije prošao toliko dobro kao što su Tairenci verovali. Jednom su takoreći pobegli, iskoristivši trenutak kad su se Aijeli povukli da se pregrupišu ili već nešto slično. Šta god bilo, nisu se više vratili, što je on iskoristio da zamakne kroz vijugave doline. Pretpostavio je da ih je zaokupilo nešto drugo – možda novi udar groma, vatrena lopta ili Svetlost bi ga znala šta. Međutim, vrlo je dobro znao šta im je omogućilo da iz poslednjeg okršaja izvuku živu glavu. Neki drugi Aijeli napali su s leđa ove s kojima se njegova vojska borila, i to baš u trenutku kad je neprijatelj postao brojno nadmoćniji. Šaidoi su se posle toga povukli na sever, a ovi drugi – još nije znao ko su oni – nestali su ka zapadu, prepustivši mu bojno polje. Nalesin i Estean smatrali su to čistom pobedom, ali Daerid i Talmanes se nisu dali tako lako zavarati.

„Koliko vremena imamo?“, upita Met.

„Pola sata“, odgovori Talmanes. „Možda i malo više, ako nam se posreći.“ Tairenci ga sumnjičavo pogledaše. Izgleda da oni još ne shvataju koliko brzo Aijeli mogu da se kreću.

Za razliku od njih, Met se uopšte nije zanosio. Iako je već bio proučio okolinu, osmotrio ju je još jednom i uzdahnuo. S tog brda je imao odličan vidik i znao je da je jedini iole pristojan šumarak u blizini upravo taj u kome se nalaze. Sve ostalo beše šiblje, jedva do pasa visoko i tek mestimično prošarano pokojom belokorom, kožolistom ili hrastom, što znači da čak ni konjica ne bi mogla na vreme da se neopaženo izvuče a da je aijelska izvidnica ne uoči, a pešadiju bi verovatno sustigli na otvorenom. Znao je šta mu je činiti – ponovo je morao da napadne da ne bi bio napadnut – ali nigde nije pisalo da mu se to mora i dopasti.

Nije čestito ni zaustio, kad Daerid reče: „Izviđači su me obavestili da je s ovima i Kuladin. Ako nije on, onda ih vodi neko golih ruku, s belezima kakve kažu da ima naš gospodar Zmaj.“

Met zagunđa. Kuladin je, dakle, udario na istok. Ako mu ne stane na put, naleteće pravo na Randa. A možda to i hoće. Met oseti da u njemu tinja bes, a to nije imalo nikakve veze s Kuladinovom željom da ubije njegovog prijatelja. Iako ga se poglavar Šaidoa, ili šta god taj čovek bio, možda tek nejasno seća kao lica iz gomile, upravo je on glavni krivac što je Met ostao zaglavljen usred bitke i što jedva uspeva da spase kožu, pitajući se hoće li se svakog trenutka sve to pretvoriti u lični obračun između Randa i Samaela, u kome će izginuti svi u bližoj i daljoj okolini. Naravno, pod uslovom da me pre toga neproburaze kopljem.

Na događaje nije imao uticaja ni koliko preklano pile. A za sve je kriv Kuladin.

Prava je šteta što niko već nije ubio tog čoveka, iako su to sigurno mnogi poželeli. Aijeli retko pokazuju da su ljuti, a čak i onda je to uzdržano i hladno. Kuladin je, međutim, preke naravi i sklon je provalama besa bar dva-tri puta dnevno. Pravo je čudo što je taj čovek još živ. Sigurno ima sreće kao sam Mračni.

„Nalesine“, ljutito će Met, „povedi svoje Tairence na sever i obiđite te Aijele u širokom luku, tako da im dođete s leđa. Mi ćemo da im odvlačimo pažnju, tako da ćete vi moći da se stuštite na njih.“ Znaci, on ima sreće kao Mračni? Krv mu poljubim, možda se i meni sad posreći. „Talmanese, ti ćeš isto to da učiniš s juga. Potecite. Nemamo mnogo vremena.“

Dva Tairenca se žustro pokloniše i otrčaše ka svojim konjima. Talmanes je bio mnogo zvaničniji. „Neka ti Svetlost čuva mač, Mete. Ili bi trebalo da kažem koplje.“ A onda i on ode.