Nebeski oganj

Ma koliko da je vremena prošlo od sutona, borba je još trajala. Ljudi su nastavili da se ubijaju i kad se crvenkastozlatna svetlost povukla pred senkama. Naleti vetra još su donosili vrisku i urlike. I sve to Kuladinovom krivicom, ali negde u samoj srži svega i njegovom.

Na trenutak nije mogao da se seti kako se zove.

„Rand al’Tor“, izgovori pa zadrhta, iako mu je kaput bio natopljen znojem. To ime mu je za trenutak zazvučalo čudno. „Ja sam Rand al’Tor i hoću da... Hoću da vidim.“

Od jutra nije ništa jeo, ali saidin ionako potpuno ubija osećaj gladi. Praznina nije prestajala da drhturi dok se on na jedvite jade držao za Istinski izvor. Osećao se kao da jaše bika koji se najeo bunike ili da potpuno go pliva u vatrenoj reci iz koje se pomaljaju nazubljeni komadi leda i kao da ga jedino saidin spasava da se ne udavi ili nabode. Nakupljen po ćoškovima, pokušavao je da mu načne um, ali i čekao da bude upotrebljen.

Malaksalo se lecnuo i počeo da usmerava. Nešto sevnu na nebu. Nešto. Plavičasta plamena lopta razveja senke svojim bleskom.

Ukazaše se okolna brda. Spram jake svetlosti drveće je izgledalo crno. Nigde se ništa nije pomeralo. Vetar donese nekakav slabašan zvuk – nešto nalik klicanju ili možda čak pesmi – toliko tih da mu se možda sve samo pričinjavalo. A onda ponovo zavlada muk.

Odjednom je postao svestan da su Device svud oko njega. Stotine njih. Neke su, uključujući i Sulin, gledale netremice u njega, ali mnogima oči behu sklopljene. Trebalo mu je nekoliko trenutaka da shvati kako one tako štite svoj noćni vid. Namrštio se i počeo da se osvrće. Egvena i Avijenda nisu bile tu. Dugo mu je trebalo da se seti da rasplete tkanje i pusti tamu da ponovo ispuni noć. I njegove oči.

„Gde su?“ Pomalo ga je nerviralo kad je morao da joj objasni na koga misli, iako je bio svestan da uopšte nema razloga za ljutnju.

„U sumrak su otišle kod Moiraine Sedai i Mudrih, Kar’a’karne“, odgovori Sulin, prišavši Džedeenu. Video je odsjaj njene bele kose na mesečini. Ne, to su joj zavoji na glavi. Kako je to mogao da zaboravi? „Bilo je to pre dva sata. Dobro znaju da meso nije kamen i da čak ni najjače noge ne mogu doveka da trče.“

Rand se namršti. Noge? Pa jahale su Maglu. Ova žena je sigurno skrenula. „Moram da ih nađem.“

„One su kod Moiraine Sedai i Mudrih, Kar’a’karne“, ponovila je sporo. Učinilo mu se da se sad i ona mršti, ali nije bio siguran.

„Ma ne njih“, promrmlja on. „Moram da nađem moje ljude. Još su tamo negde, Sulin.“ Zašto se taj konj ne pomeri već jednom? „Čuješ li ih? Tamo su negde. Još se bore. Moram da im pomognem.“ Pa da, mora da obode konja da bi krenuo. Međutim, kad je to i učinio, Džedeen se samo pomeri u stranu, pošto mu je Sulin držala uzde. Nije se sećao da joj ih je predao.

„Mudre hoće odmah da razgovaraju s tobom, Rande al’Tore.“ Glas joj je sad zvučao drugačije, ali on je bio previše iznuren da bi se bavio time.

„Zar ne mogu da sačekaju?“ Sigurno mu je glasnik s porukom nekako promakao. „Moram da ih pronađem, Sulin.“

Tad se Enaila stvori s druge strane. „Ti si pronašao svoje ljude, Rande al’Tore.“

„Mudre te čekaju“, dodade Sulin, a onda njih dve, ne sačekavši njegov pristanak, povedoše Džede’ena. Uto se Device zbiše još više oko njih, i to toliko gusto da su ramenima gotovo doticale konjske sapi, a lica su im sijala od mesečine dok su zurile u njega.

„Neka im bude“, gunđao je on, „ali bolje bi im bilo da požure.“ Smatrao je da nema potrebe da mu drugi vode konja, ali zaista nije imao snage da se prepire. Osvrnuo se da pogleda iza sebe i zaječao je od bola. Noć je već progutala vrh na kome su bili. „Štošta moram da uradim. Treba da nađem...“ Kuladina. Samaela. Ljude koji se bore i ginu zbog njega. „Moram da ih nađem.“ Umoran je, ali nema sad vremena za spavanje.

Logor Mudrih obasjavale su svetiljke na motkama i vatre nad kojima su žene i muškarci u belom smenjivali kotliće čim voda u njima proključa. Gai saini i Mudre jurcali su na sve strane i negovali bezbrojne ranjenike. Moiraina je polako hodala duž redova onih koji nisu mogli da stoje i povremeno zastajkivala da položi ruke na pokojeg Aijela, na šta su ovog potresali grčevi prouzrokovani Lečenjem. Blago bi se zaljuljala kad god se uspravi, a Lan ju je netremice posmatrao, spreman da priskoči i pridrži je ako zatreba. Sulin razmeni nekoliko reči s Adelin i Enailom, ali dovoljno tiho da ih Rand ne čuje, i njih dve otrčaše da razgovaraju s Aes Sedai.

Iako je bilo mnogo ranjenika, nisu se sve Mudre bavile viđanjem. Pod jednom nadstrešnicom sedelo je njih dvadesetak i slušalo jednu koja je stajala u sredini i nešto im pričala. Kada je završila, druga je zauzela njeno mesto. Gaisaini su klečali svud oko nadstrešnice, ali Mudrima kao da ni nakraj pameti nije bilo ni vino, niti bilo šta drugo, osim onog što su slušale. Randu se učini da im se sada obraća Amis.