Nebeski oganj

Met se sad kajao što je Daerida naučio tu pesmu, ali njome je skretao misli dok je ovaj pokušavao da mu zaustavi krvarenje. Melem ga je pekao jače i od samih rana, a prefinjenost njegovog umeća s iglom i koncem zasigurno ne bi zadivila nijednu krojačicu. Međutim, pesma se prekonoć raširila kao požar i u zoru su je svi – i Kairhijenjani i Tairenci, i konjanici i kopljanici – pevali na povratku u logor.

Povratak. Vratio se tamo odakle je i pošao, podno ruševina kule od balvana, bez nade da će ponovo uspeti da se izvuče. Talmanes i Nalesin gotovo su se potukli oko toga ko će jahati uz njega. Ali nisu ga baš svi toliko obožavali. Samo je čekao da Moiraina dođe i počne da ga preslišava gde je bio i šta je radio, da mu pridikuje o taverenima i dužnostima i da naklapa o Šari i Tarmon Gai’donu dok mu se ne zavrti u glavi. Sigurno je sada negde s Random, ali pre ili kasnije će stići i do njega.

Pogledao je ka gomili isprepletenih balvana na vrhu brda. Onaj Kairhijenjanin koji je pravio sočiva za Randa sada je tamo nešto tražio sa svojim šegrtima. Zaista je krajnje vreme da ode svojim putem. Medaljon u vidu lisičje glave štitio ga je od ženskog usmeravanja, ali od Randa je čuo dovoljno priča da zna kako je muško potpuno drugačije. Nije mu se žurilo da proveri hoće li ga ta stvarčica štititi i od Samaela i njemu sličnih.

Kriveći lice od bola, oslonio se na koplje i ustao. Svuda okolo se slavi. Ako se odšunja do mesta na kome su privezani konji... Uopšte se nije radovao što će morati da osedla Kockicu.

„Kakav je to junak bez pića?“

On se na to zapanjeno osvrnu, zaječavši od naleta bola, pa se nađe oči u oči s Melindrom. Iako je u ruci umesto kopalja imala veliku zemljanu testiju a lice joj nije bilo obmotano šalovima, sumnjičavo ga je merkala. „Slušaj, Melindra, sve ću da ti objasnim...“

„Šta tu ima da se objašnjava?“ upita ona, pa ga slobodnom rukom zagrli oko ramena, na šta on pokuša da se uprkos bolu uspravi. Još ne beše navikao da bude niži od žene. „Znala sam da ćeš poći da tražiš sopstvenu čast. Kar’a’karn baca veliku senku, a niko ne želi da ceo život provede u tami.“

On brže-bolje zaćuta, promumlavši samo: „Naravno.“ Znači, nije došla da ga ubije. „Baš tako.“ S olakšanjem je uzeo onu testiju i navrnuo, ali se istog trenutka zamalo ugušio od kašlja. Bila je to najjača prepečenica koju je ikad okusio.

Ona to iskoristi da uzme testiju i otpije veliki gutljaj, pa mu je onda ponovo tutnu u ruke. „Bio je to hrabar čovek, Mete Kautone. Bolje bi bilo da si ga zarobio, ali time što si ga ubio stekao si mnogo više đija. Dobro je što si ga pronašao.“

Met nevoljno podiže pogled ka onom što je sve vreme izbegavao i strese se. S vrha one motke oko koje su Aijeli skakali kezila se Kuladinova glava. A kezila se njemu.

On pronašao Kuladina? Pa trudio se da uvek bude dovoljno kopljanika između njega i bilo koga iz Šaidoa, sve dok ga ona strela nije okrznula po glavi i oborila ga na zemlju. Nekako je uspeo da ustane i pronađe svoje koplje i taman kad je hteo da se kroz sveopštu klanicu vrati do Kockice, Kuladin kao da se stvorio niotkuda i počeo da urliče. Nije bilo sumnje da je to on, pošto je na rukama imao crveno-zlatne Zmajeve, istovetne Randovima. Svojim je kopljima sekao ljude kao da su krpene lutke i prizivao Randa da mu izađe na megdan, kako bi mu pokazao da je on pravi Kar’a’karn. Možda je zaista u to verovao. Met i dalje nije znao da li ga je Kuladin prepoznao ili nije, ali to je ionako bilo potpuno nebitno, pošto je ovaj rešio da ga raspoluti kako bi stigao do Randa. Isto tako nije znao ni ko ga je posekao.

Previše sam bio zaokupljen spasavanjem žive glave, pomisli ogorčeno. A i strepnjom da će iskrvariti do smrti. U Dvema Rekama je bio prilično vičan borbi motkom, tako da se i s kopljem lepo snalazio, ali Kuladin je verovatno bio rođen s onim stvarčicama u ruci. Doduše, slaba mu je vajda bila od tolike veštine. A možda ipak imam još koju mrvu sreće. Daj, Svetlosti, da mi ovo pođe za rukom!

I dok je on tako mozgao kako da se oslobodi Melindre da nesmetano ode i osedla Kockicu, priđe im Talmanes i pokloni se po kairhijenski, s rukom na srcu. „Zdravo bio, Mete.“

„I ti“, odsutno odgovori Met. Ona neće otići ako je on zamoli. Tek je se onda nikad ne bi oslobodio. A da joj kaže da bi malo jahao? Badava – priča se da Aijeli mogu da stignu čak i konja u galopu.

„Noćas su došli izaslanici iz grada. Hteli bi da u znak zahvalnosti prirede svečan doček pobedničke povorke gospodara Zmaja.“

„Stvarno?“ Pa valjda i ona ima nekakve obaveze. Device vazdan nešto trčkaraju oko Randa. Možda i njoj nađu nekakvo zaduženje. Međutim, jedan pogled na nju bio je dovoljan da ga uveri kako na to ne bi trebalo da računa. Njen široki osmeh bio je nekako previše... posednički.

„Poslao ih je visoki lord Mejlan“, reče Nalesin, prišavši im. I on mu je uputio zvaničan naklon, mada pomalo nespretan. „Svečana povorka je njegova zamisao.“