Nebeski oganj

Met je sedeo na jednoj steni u podnožju padine. Žmirnuo je i natukao šešir sa širokim obodom dublje na oči, ali nije to učinio samo zbog jakog jutarnjeg sunca. Još štošta nije želeo da vidi, iako su ga na to dovoljno podsećale modrice i ogrebotine, a pogotovo posekotina na slepoočnici, gde ga je strela okrznula. Daerid je u svojim bisagama pronašao neki melem za zaustavljanje krvarenja, ali Met je i dalje u celom telu osećao bol i probadanje. A znao je da će mu biti sve gore. Zega je tek hvatala zalet, ali lice mu je već bilo obliveno znojem koji se slivao i kvasio mu košulju i čakšire. Zapitao se hoće li jesen ikada stići u taj deo sveta. Ako ništa drugo, sve su mu te neugodnosti skretale pažnju s umora. Ne bi sad mogao da zaspi ni na perinama, a kamoli na ćebadi prostrtoj po zemlji. A i radije bi bio daleko odatle.

Baš mi je lepo krenulo. Zamalo nisam poginuo, znojim se ovde kao prasac, ne mogu čestito ni da se protegnem, a ne smem ni da se napijem. Krv mu poljubim i krvavi pepeo! Prestao je da gura prst u prorez na prednjoj strani kaputa – malo je nedostajalo da mu ono koplje probode srce; Svetlosti, taj je baš umeo da cilja! – i prestade da misli na to. Težak zadatak, s obzirom na ono što se dešavalo svud oko njega.

Tairencima i Kairhijenjanima sad više nije smetalo što vide aijelske šatore kud god da se okrenu. Štaviše, pustinjski ratnici su se nesmetano vrzmali po čitavom logoru. Jednako je čudesno bilo to što Tairenci i Kairhijenjani sada zajedno sede načičkani oko malih ognjišta. Međutim, nikome nije bilo do jela. Nigde se nije video nijedan kotlić, iako je odnekud dopirao vonj spaljenog mesa. Ne, hrane nije bilo, ali zato su svi pevali i smejali se, pijani od vina, rakije ili aijelskog uskvaja. Nedaleko od mesta na kome je Met sedeo, desetak Branitelja Kamena u znojavim košuljama igralo je kolo uz pljeskanje stotinak okupljenih posmatrača. Držali su jedni druge za ramena i toliko brzo preplitali nogama da je bilo pravo čudo kako se niko ne saplete ili ne šutne suseda. Nedaleko od njih, u sredini slične grupe okupljene oko dugačke motke pobijene u zemlju, Aijeli su se bacakali za svoj groš. Met je pretpostavio da je i to nekakvo kolo, pošto ih je pratio frulaš. Skakali su najviše što mogu i pri tom šutirali u prazno jednom nogom, da bi onda doskočili na nju i istog se trenutka vinuli uvis. Činili su to sve brže, ponekad se vrteći kao čigre ili se premećući u vazduhu. Sedam-osam Tairenaca i Kairhijenjana koji su pokušali da se pridruže završilo je slomljenih udova, ali svejedno su klicali i smejali se kao luđaci dok su jedan drugom dodavali nekakav kameni lončić. Na sve se strane igralo, a možda i pevalo, što je zbog graje bilo teško utvrditi. Met je bez osvrtanja mogao da razazna zvuk deset frula i bar dvaput toliko limenih pištaljki, a bio je tu i neki mršavi Kairhijenjanin u odrpanom kaputu, koji je duvao u nešto između roga i frule, s nekakvim pipcima koji su štrcali na sve strane. I dobovanje bezbrojnih bubnjeva, većina tek prevrnuti kotlić i kašika.

Logor se, najkraće rečeno, bio pretvorio u mešavinu igranke i džumbusa. Met je uz nemali napor mogao da prizove slične prizore iz onih tuđih sećanja. Radost preživelih. Još jednom će moći da se hvale kako su prošli Mračnom ispred nosa. Još jedan je ples po oštrici britve uspešno okončan. Jedva su preživeli jučerašnji dan, sutrašnji možda neće dočekati, ali zato se danas raduju životu. Ali njemu nije do slavlja. Šta će mu život ako mora da ga provede u kavezu?

Odmahnuo je glavom videvši Daerida i Esteana kako teturaju zagrljeni s nekim crvenokosim aijelskim orijašem. Nije se znalo ko tu koga pridržava. Kroz sveopštu larmu jedva je uspeo da načuje kako ova dvojica pokušavaju da nauče Aijela da peva Ples s Crnim Džekom.

„Cele noći pili, celog dana ždrali,Celu svoju platu na cure smo dali,

Kad smo zadnju paru proćerdaliSa Crnim smo Džekom zaigrali.“

Preplanuli div, naravno, nije pokazivao nimalo želje za učenjem – možda bi bili uspešniji ako ga ubede da je to jedna ozbiljna borbena himna – ali ih je zato pažljivo slušao. A u tome nije bio jedini. Za njima se u međuvremenu razvukao rep od preko dvadesetorice ljudi, koji su mahali ulubljenim kalajnim čašama i kožnim mešinama i drali se iz petnih se žila.

„Nije loše pivo, nije loše vino,Nit je loše devojčence fino,Ali sve ću, duše mi, da dam,S Crnim Džekom jednom da zaigram.“