Nebeski oganj

„Svoje izaslanike su poslali i lord Dobrejn, lord Maringil i gospa Kolaver.“

Met se malo pribra. I jedan i drugi su se pretvarali da onaj drugi ne postoji – piljili su pravo u njega, pazeći da im pogled ni na tren ne zadrhti – ali zato su im lica bila napeta, baš kao i glasovi, a šake im behu pobelele od stezanja balčaka. Samo bi mu još trebalo da se potuku i da ga neki slučajno proburazi dok bude pokušavao da uhvati maglu. „Zar je važno čiji su izaslanici?“

„Važno je da ti budeš na čelu te povorke, kao što je i red“, na to će Talmanes. „Ti si posekao Kuladina i zaslužuješ da ideš prvi.“ Nalesin stisnu usne i namršti se. Očigledno je i on hteo da kaže isto to.

„Pitajte ga vas dvojica“, reče Met. „Mene se to ne tiče.“ Osetio je stisak Melindrine šake na potiljku, ali pravio se da ništa ne primećuje. Moiraina sigurno nije daleko od Randa, a njemu se baš nije žurilo da namiče novu omču oko vrata dok se još ni prve nije rešio.

Talmanes i Nalesin se zapiljiše u njega kao da je skrenuo pameću. „Ali ti si nas vodio“, pobuni se Nalesin. „Ti si naš vojskovođa.“

„Moj posilni će ti očistiti čizme“, ubaci se Talmanes usiljeno se smeškajući i vodeći računa da ne klimne glavom ka Tairencu. „A može i da ti zakrpi i očetka odeću, tako da ćeš se tamo pojaviti u punom sjaju.“

Nalesin se trže i pogled mu na tren pobeže ka Talmanesu. „Ako želiš, daću ti ja jedan svoj kaput. Mislim da će ti pristajati. Zlato i grimiz.“ Sad je na Kairhijenjanina došao red da se smrkne.

„Vojskovođa!“ prezrivo će Met, oslonivši se na koplje. „Nisam ja nikakav prokleti... U stvari, ja samo ne bih da zauzimam tvoje mesto.“ Neka sami dokuče na kojeg je mislio.

„Duše mi“, javi se Nalesin, „tvoja nam je veština donela pobedu i spasla nam živote. A sreću da i ne pominjem. Čuo sam da ti uvek odabereš pravu kartu, ali ovo je bilo mnogo više od toga. Išao bih svuda za tobom čak i da nisi na strani gospodara Zmaja.“

„Ti si naš vođa“, ubaci mu se Talmanes u reč, trudeći se da zvuči razumnije. „Do juče sam sledio kojekakve strance jer sam tako morao. Tebe ću slediti jer to želim. Možda tamo u Andoru nisi bio nikakav plemić, ali sada jesi, i za mene i za moje ljude.“

Kairhijenjanin i Tairenac se pogledaše kao da ih je zbunilo što zapravo govore jedno te isto, a onda s oklevanjem klimnuše jedan drugom. Možda se ne trpe – a samo bi budala tvrdila da je drugačije – ali bar su se u ovome slagali. Donekle.

„Poslaću konjušara da ti otimari konja za povorku“, reče Talmanes, pa se namršti kad Nalesin dodade: „Moj će mu pomoći. Konj mora da ti služi na čast. A, duše mi, treba nam i barjak. Tvoj barjak.“ Kairhijenjanin na ovo samo potvrdno klimnu.

Met nije znao da li da se na sve ovo luđački smeje ili da sedne i zaplače. Prokleta sećanja. Da njih nije bilo, on bi sad bio daleko odatle. A njih ne bi bilo da nije Randa. Tačno se sećao svakog koraka koji ga je doveo dotle, kao što se sećao i da mu je svaki u svoje vreme izgledao kao da je nužan i poslednji, iako ga je samo vodio ka narednom. A na početku svega bio je Rand. I prokleti ta’veren. Nikako nije shvatao kako su ga potezi koji su mu se činili neophodnima i prilično bezopasnima uvaljivali sve dublje u kaljugu. Melindra poče da ga gladi po vratu. Kao da mu je sad do...

A onda je pogledao ka vrhu brda i ugledao nju. Moiraina je sedela na svojoj otmenoj beloj kobili, a tik iza nje bio je Lan na svom crnom pastuvu. Zaštitnik se beše povio ka njoj kao da sluša šta mu govori. Usledila je kratka prepirka tokom koje se on oštro nečemu protivio, ali odmah potom Aes Sedai obode Aldijeb, pa zamače iza vrha brda i ode drugom padinom. Lan je ostao na Mandarbu i gledao logor. I Meta.

Stresao se. Kuladinova glava mu se i dalje kezila. Skoro da ga je čuo kako mu govori: Možda si me ubio, ali i sam si se lepo uvalio. Ja sam mrtav, a ti nikada nećeš biti slobodan.

„Blago meni“, promrmljao je, pa otpio veliki gutljaj one jake rakije. Talmanes i Nalesin su, izgleda, ozbiljno shvatili to što je rekao, a i Melindra se nasmejala u znak odobravanja.

Pedesetak Tairenaca i Kairhijenjana, koji se behu okupili da slušaju njihov razgovor, shvatiše to kao znak za pesmu pa složno zapevaše strofu koju su sami smislili.

„Bacićemo kockice – šta bude nek bude,

Ljubićemo cure sto bi da se ljube.Mladi Mete, sad tebe čekamo,S Crnim Džekom svi da zaigramo.“

Met se na to šištavo nasmeja, pa ponovo sede na onu stenu i iskapi testiju. Sigurno postoji neki izlaz odavde. Mora da postoji.