Nebeski oganj

Namrgodio se, mada je tu odluku doneo još ranije. Za početak je poslao Vejramona natrag u Tir – daće Svetlost da niko osim njih dvojice ne zna za to – ali nije mogao tek tako da krene u poteru za Samaelom, ma šta hteo i ma u šta se zakleo. Još ne. Prvo mora da dovrši posao u Kairhijenu. Avijenda možda misli da on ne razume đi’e’toh – a možda je i u pravu – ali bar zna šta je obaveza, kao što zna šta duguje Kairhijenu. Osim toga, za ovo s Vejramonom ima dovoljno vremena.

Seo je – trudio se da ne pokaže koliko mu to napora iziskuje – pa se uvio prekrivačem i stao da se osvrće u potrazi za odećom. Ugledao je jedino svoje čizme nedaleko od Avijende. Verovatno ona zna gde je ostalo. Možda su ga skidali gaisaini, ali lako je to mogla biti i ona. „Moram do grada. Nataele, neka osedlaju Džedeena i dovedu mi ga.“

„Možda sutra“, odlučno će na to Avijenda, pa dograbi Asmodeana za rukav baš kad je krenuo da ustane. „Moiraina Sedai je rekla da moraš da miruješ sve dok...“

„Danas, Avijenda. Odmah. Ne znam zašto Mejlan nije ovde, ako je uopšte živ, ali resio sam da to saznam. Nataele, konja.“

Ona se naduri, a Asmodean joj se otrže, pa ispravi zgužvani somot i reče: „Mejlan je bio tu, s ostalima.“

„Nisi to smeo da mu kažeš...“, zausti Avijenda, pa se prekide i reče samo: „Treba mu odmor.“

Dakle, Mudre veruju da mogu nešto od njega da sakriju. Pokazaće im da nije baš toliko slab kao što misle. Pokušao je da ustane istovremeno držeći prekrivač, ali noge mu otkazaše. A možda je ipak slab kao što misle. Svejedno, neće dopustiti da ga to spreči.

„Odmaraću se kad umrem“, reče i odmah se pokaja, pošto se Avijenda trgla kao da ju je ošamario. Ne, da ju je ošamario ne bi ni trepnula. Bilo joj je važno da on bude živ zarad Aijela, tako da ju je bolelo sve što bi njih moglo da ugrozi. „Pričaj mi o Mejlanu, Nataele.“

Avijenda narogušeno zaćuta, ali je izgledala kao da bi Asmodeanu najradije zašila usta, a možda i Randu.

Prethodne noći je stigao Mejlanov glasnik i doneo pismo prepuno biranih hvala i uveravanja u večitu odanost. U zoru se pojavio i sam Mejlan, zajedno s još šest visokih tirskih lordova koji su se zatekli u gradu i omanjom četom tairenskih vojnika, koji su stezali balčake mačeva i koplja kao da očekuju da ih Aijeli napadnu svakoga časa, iako su ovi samo mirno stajali i gledali ih.

„Bilo je gusto“, pričao je Asmodean. „Čini mi se da taj Mejlan nije navikao da mu iko išta brani, a ni ostali nisu bili ništa bolji. Pogotovu onaj debeli – Torean? – i onaj drugi – Simaan – što su mu oči prodorne koliko i nos. Znaš da sam navikao na opasno društvo, Rande, ali ovi ljudi nisu ništa naivniji od mnogih koje znam.“

Avijenda glasno šmrknu. „Na šta god da su navikli, nisu imali mnogo izbora kad su se našli pred Sorileom, Amis, Bair i Melainom s jedne strane i hiljadu Far Dareis Mai s druge. A bilo je tu i Kamenih pasa“, dodala je, „kao i Vodotragača i nekoliko Crvenih štitova. Ako zaista služiš Kar’a’karnu kao što tvrdiš, Jasine Nataele, trebalo bi da vodiš računa i o njegovom odmoru.“

„Ja sledim Ponovorođenog Zmaja, devojko. Kar’a’karna prepuštam tebi.“

„Nastavi, Nataele“, prekide ih Rand, čime i sam zaradi šmrktanje.

Bila je potpuno u pravu kad je rekla da Tairenci nisu imali nikakve izglede, iako ih verovatno nisu toliko brinule Mudre koliko Aijeli, očigledno spremni da svakog trena navuku velove. Kako god, čak je i Arakome, prosed, vitak čovek beskrajnog strpljenja, bio na ivici da prasne kad su odlazili, a Guejam, ćelav kao jaje i plećat kao kovač, bio je pobledeo od besa. Asmodean nije bio siguran je li ih iznervirala sopstvena malobrojnost ili činjenica da Rand, čak i kad bi uspeli da se probiju do njega, sigurno ne bi bio srećan da ih vidi s mačevima umrljanim krvlju njegovih saveznika.

„Mejlan je izgledao kao da će oči da mu iskoče iz glave“, završio je priču, „ali je pre odlaska dreknuo da ti se zaklinje na vernost i odanost. Valjda se nadao da ćeš ga čuti. Ostali su brže-bolje učinili isto, mada je Mejlan dodao nešto što je čak i njih zabezeknulo. ’Želim da u ime Kairhijena poklonim nešto gospodaru Zmaju’, rekao je i objavio da ti priprema veličanstven doček kad budeš odlučio da uđeš u grad.“

„U Dvema Rekama ima jedna stara izreka“, jetko će Rand na to. „’Što te glasnije neko ubeđuje da je pošten, to jače treba da stisneš kesu.’ A jedna druga je glasila ’Lisica često patki nudi njenu lokvu.’“ Kairhijen je već njegov, s Mejlanovim poklonima ili bez njih.