Nebeski oganj

Pogrešno je protumačila njegovo odmahivanje glavom. „Elejni ne bi smetalo što te gledam, Rande al’Tore.“

Prestao je da šnira uzice na košulji i zagledao se u Aijelku. „Stvarno to misliš?“

„Naravno. Ti jesi njen, ali ona nikome ne može zabraniti da te gleda.“

Nasmešio se pa uvezao uzice. Bilo mu je drago što je njena tajanstvenost poticala jedino od neznanja. Nije prestao da se smejulji ni kad se obukao, pripasao mač i uzeo onaj patrljak seanšanskog koplja. Ovo poslednje mu je čak još više raširilo osmeh. Zadržao ga je kako nikad ne bi smetnuo s uma da Seanšani tamo negde još uvek postoje, ali ono ga je ujedno podsećalo na sve ono čime sad mora da žonglira. Kairhijenjani i Tairenci, Samael i Izgubljeni, Šaidoi i narodi koji još nisu čuli za njega a moraće, i to pre Tarmon Gai’dona. U poređenju sa svim tim, ovo s Avijendom bilo je dečja igra.

Device poustajaše kad je, ne bi li prikrio slabost, žustro izašao iz šatora. Nije bio siguran koliko mu je to pošlo za rukom. Avijenda je išla tik iza njega, ali ne kao da se pribojava da bi mogao da padne, nego kao da to očekuje od njega. Još mu je gore bilo kad ju je Sulin, još uvek s kapom od zavoja na glavi, upitno pogledala – ne njega nego nju! – i sačekala da joj ova klimne, pa tek onda zapovedila Devicama da se pripreme za pokret.

Asmodean je dojahao na svojoj mazgi i doveo Džedeena. Nekako je našao vremena i da se usput presvuče i sad je sav bio u tamnozelenoj svili. S mnogo čipke, naravno. Pozlaćenu harfu beše zametnuo na leđa, ali konačno se manuo onog zabavljačkog plašta, a nije imao ni grimizni barjak sa znakom Aes Sedai. Njega je prepustio nekom Pevinu, izbeglici iz Kairhijena, bezizražajnom čoveku u otrcanom seljačkom kaputu od tamnosivog sukna, čija je mazga odavno već bila zrela za povlačenje iz službe. Svež, crveni ožiljak protezao mu se čitavom dužinom uskog lica, od brade do korena retke kose.

Žena i sestra behu mu umrle od gladi, a brat i sin su mu poginuli u građanskom ratu. Pojma nije imao koja ih je Kuća ubila, niti na čijoj je strani bila. Drugog sina su mu ubili andorski vojnici tokom pokušaja prebega, a drugog brata razbojnici. Na povratku mu je šaidsko koplje odnelo i poslednjeg sina i jedinu kćer, a on je preživeo samo zato što su mislili da je mrtav. Pevin je malo govorio, a stavovi su mu, koliko se Randu činilo, bili prilično pojednostavljeni. Zmaj je Ponovo Rođen. Bliži se Poslednja bitka. Bude li se držao Randa al’Tora, doživeće da pre kraja sveta vidi da mu je porodica osvećena. Smak sveta je neminovan, ali to nije važno, kao ni bilo šta drugo; osim njegove osvete. Bez reči se naklonio Randu kad je na mazgi dojahao do šatora. Lice mu je bilo potpuno bezizražajno, ali barjak je držao čvrsto i odlučno.

Rand uzjaha Džedeena, pa povuče Avijendu u sedlo ne davši joj da upotrebi uzengiju, samo da bi joj pokazao da to može. Poterao je šarca u kas pre no što je uspela da se udobno smesti, na šta ga je čvrsto uhvatila rukama oko pasa i poluglasno zagunđala. Stekao je prilično jasan uvid u njeno trenutno mišljenje o Randu al’Toru, kao i o Kar’a’karnu. Međutim, ipak ga nije puštala, što mu je vrlo prijalo – ne samo zbog njene blizine, nego i zbog oslonca. Kako joj je zadnjica takoreći visila sa sedla, uopšte nije bio siguran hoće li Avijenda na kraju uzjahati ili odustati, ali nadao se da ona to nije primetila. A nadao se i da to nije jedini razlog što ga je toliko čvrsto zagrlila.

Grimizni barjak s crno-belim krugom vijorio se za Pevinom dok su se polako spuštali niz padinu. Aijeli su, kao i obično, obraćali malo pažnje na zbivanja oko sebe, iako su po barjaku i pratnji od nekoliko stotina Far Dareis Mai – koje nimalo nisu zaostajale za Džedeenom i mazgama – dobro znali ko to prolazi. Samo bi se osvrnuli kad čuju topot kopita, da bi se odmah potom vratili svakodnevnim poslovima u logoru koji se pružao preko okolnih padina.

Kad ču da ima gotovo dvadeset hiljada zarobljenih Kuladinovih sledbenika, Rand se zbuni – dok nije napustio Dve Reke nije takoreći mogao da veruje ni da se toliko sveta može okupiti najednom mestu – ali to nije bilo ništa spram iznenađenja koje je doživeo kad ih je i video. Muškarci i žene, sedeli su, nalik glavicama kupusa, nagi na suncu, podeljeni u grupice od po četrdesetoro do pedesetoro, a svaku je takvu grupu nadgledao po jedan gaisain. Niko se nije mnogo obazirao na njih, osim što bi s vremena na vreme došao neko u kadinsoru i naložio nekom muškarcu ili ženi da ode i nešto obavi, na šta su ovi mirno ustajali i odlazili bez pratnje. Rand ih je video nekoliko i kako se vraćaju i ponovo zauzimaju svoja mesta. Sedeli su mirno, gotovo kao da se dosađuju ili da pojma nemaju kud bi išli i šta bi radili.

Možda će jednako krotko obući bele gaisainske odore, ali nije mogao da se ne priseti kako su isti ti ljudi jednom već pogazili sopstvene zakone i običaje. Možda je Kuladin prvi otpočeo nasilje, ili ga naredio, ali ovi su ga sledili i izvršavali njegova naređenja.