Nebeski oganj

Uopšte nije dovodio u pitanje odanost tog čoveka. Ona će trajati sve dok Mejlan bude verovao da će propasti ako ga uhvate u izdaji. Ključna reč je tu bila „ako“. Isti ti visoki lordovi u Kairhijenu vrlo su se zdušno trudili da mu dođu glave u Tiru. Zato ih je i poslao ovamo. Da je pogubio svakog tairenskog plemića koji je učestvovao u zaverama protiv njega, sad možda ne bi bilo više nijednoga. Tada mu se činilo da će, ako im poveri zadatak da izađu na kraj s bezvlašćem, glađu i građanskim ratom hiljadu milja od Tira, stati na put njihovim spletkama i naterati ih da rade nešto korisno. Naravno, tada još nije ni znao da Kuladin postoji, a kamoli da će zbog njega morati da ode u Kairhijen.

Bilo bi lakše da je ovo priča, pomislio je. U pričama glavni junak zna sve što mu treba da pronađe izlaz iz svake nedaće, a Randu se činilo da ne zna čak ni frtalj bilo čega.

Asmodean je dotle ćutao – sigurno je bio savršeno svestan da se ona izreka o ubeđivanju mogla odnositi i na njega – ali ipak progovori čim je Rand završio. „Mislim da on hoće da bude kralj Kairhijena. Kao tvoj podanik, naravno.“

„A pogotovu ako sam ja daleko odavde.“ Mejlan je verovatno očekivao da će se Rand vratiti Kalandoru, u Tir. Taj sigurno ne zazire od previše moći.

„Naravno.“ Asmodean je zvučao kiselije čak i od Randa. „Uzgred, još je neko dolazio između te dve posete.“ Desetak kairhijenskih plemića i dama došlo je bez pratnje, a uprkos vrućini bili su ogrnuti plaštovima i lica skrivenih pod kapuljačama. Očigledno su znali da ih Aijeli preziru i nisu se libili da uzvrate istom merom, ali jednako ih je plašila mogućnost da će Mejlan saznati za njihov dolazak. „Kada su me videli“, nastavi Asmodean prezrivo, „pola ih je izgledalo kao da bi me najradije ubili samo zato što sam možda Tairenac. Samo Devicama možeš da zahvališ što još uvek imaš zabavljača.“

Iako malobrojniji, Kairhijenjani su bili mnogo uporniji od Mejlana. Premirali su od vrućine i straha, ali nisu odustajali od zahteva da vide gospodara Zmaja. Kolika je bila njihova želja videlo se kad su shvatili da je njihov trud jalov i počeli otvoreno da preklinju. Asmodean je možda aijelski humor smatrao čudnim ili neotesanim, ali i sam se zakikotao kad se setio kako se sve to plemstvo u svilenim kaputima i jahaćim haljinama pretvaralo da on nije tu dok je na kolenima pokušavalo da uhvati vunene skute Mudrih.

„Sorilea im je zapretila da će dati da ih svuku i šibaju sve do grada.“ Njegov nemi smeh sada je oslikavao nevericu. „Ozbiljno su razmotrili i tu mogućnost. Da je to zaista bio uslov da dođu do tebe, neki od njih bi na kraju pristali.“

„Trebalo je da Sorilea to i uradi“, ubaci se Avijenda, bar se u nečemu složivši s Asmodeanom. „Krivokletnici nemaju čast. Melaina je naredila Devicama da ih kao vreće prebace preko konja i tako ih je otpremila u grad.“

Asmodean klimnu. „Ali pre toga, dvoje je ipak odlučilo da razgovara sa mnom, pošto su se uverili da nisam tairenska uhoda. Lord Dobrejn i gospa Kolaver. Toliko su okolišali i prenemagali se da zaista ne mogu biti siguran, ali ne bi me iznenadilo ako ti ponude Sunčani presto. Možda razmene i pokoju reč sa... nekim mojim starim poznanicima.“

Rand na to prasnu u smeh. „Sasvim moguće. Ako ponude bolje uslove nego Mejlan...“ I bez Moiraine je znao da Kairhijenjani igraju Igru kuća čak i dok spavaju, baš kao što ni Asmodean nije morao da ga podseća da će ovi verovatno pregovarati i s Izgubljenima. Visoki lordovi na levoj strani, a Kairhijenjani na desnoj. Jedna bitka tek što se završila, a nova, potpuno drugačija ali ništa manje opasna, upravo počinje. „Bilo kako bilo, Sunčani presto sam namenio nekome ko zaista ima pravo na njega.“ Pravio se da ne primećuje Asmodeanovu radoznalost. Možda je ovaj zaista pokušao da mu pomogne prethodne noći a možda i nije, ali nije mu dovoljno verovao da mu poveri čak ni pola svojih namera. Ma koliko njihove sudbine bile povezane i ma koliko mu Asmodeanova odanost bila neophodna, ipak je to bio isti onaj čovek koji je jednom odlučio da svoju dušu podari Senci. „Mejlan će mi prirediti veliki doček kad budem spreman, zar ne? Onda je bolje da na vreme sam vidim šta se zbiva.“ Shvatio je zašto je Avijenda odjednom postala prijateljski nastrojena, pa čak i podsticala razgovor. Na taj način on radi upravo ono što ona želi. „Hoćeš Ii poslati nekog po mog konja, Nataele, ili i to moram sam?“

Asmodean se nakloni duboko i, reklo bi se, s poštovanjem. „Tvoj sam sluga, gospodaru Zmaju.“

46

Nove bitke, novo oružje

Rand ostade da namršteno gleda za Asmodeanom, pitajući se koliko sme da veruje tom čoveku, ali trže se kad Avijenda odjednom odbaci čašu i rasu vino po prostirci. Aijeli nikada ne bacaju ništa što se može piti, ne samo vodu.