Nebeski oganj

Dok ih je namršteno posmatrao – bilo ih je dvadeset hiljada a novi su stalno pristizali; ne, on neće verovati gaisainima iz njihovih redova – uočio je nešto neobično među drugim Aijelima. Kopljanici i Device nikada na glavi ne nose ništa osim šoufe i nikakvu boju koja se ne može stopiti sa tlom ili senkama, ali neki su sada nosili uske skerletne trake oko čela. Otprilike je svaki peti muškarac imao taj komadić tkanine s izvezenim ili naslikanim znakom u vidu ovala s dvema spojenim suzama, crnom i belom. Najčudnije je bilo to što su ih nosili i gaisaini. Većina ih je imala navučene kapuljače, ali ama baš svaki gologlavi imao je traku preko čela. Algaid sisvai u kadinsorovima videli su to ali – bilo da i sami imaju tu traku ili ne – nisu ništa preduzimali, iako je gaisainima bilo strogo zabranjeno da na sebi imaju bilo šta što nose ratnici.

„Ne znam“, kratko odgovori Avijenda kad ju je pitao šta to znači. Trudio se da sedi uspravno u sedlu, a ona ga je zaista držala mnogo jače no što je bilo neophodno. Odmah potom je nastavila da govori, ali toliko tiho da je morao da se napregne ne bi li je čuo. „Bair je zapretila da će me izudarati ako to ponovo pomenem, a Sorilea da ću dobiti motkom preko leđa, ali mislim da su to oni koji veruju da smo mi sisvai’aman.“

Rand zausti da pita šta je to – znao je tek pokoju reč Starog jezika – kad mu značenje samo ispliva na površinu uma. Sisvai’aman. Ili u doslovnom prevodu, Zmajevo koplje.

„Ponekad je“, zakikota se Asmodean, „teško razlikovati ko je prav a ko kriv. Ovi žele da osvoje svet, ali ti si osvojio njih.“

Rand se osvrnuo i ćutke ga je gledao sve dok se ovaj nije uozbiljio i zbunjeno slegnuo ramenima, a onda se povukao iza Pevina. Nezgodno je bilo to što je takav naziv nagoveštavao – i ne samo nagoveštavao – neki oblik vlasništva. Toga je bilo i u sečanjima Lijusa Terina. Smatrao je da je nemoguće posedovati ljude, a ako i jeste, on to ne želi. Ja samo hoću da ih iskoristim, pomislio je jetko.

„Vidim da ti u to ne veruješ“, reče preko ramena. Nijedna Devica nije nosila tu traku.

Avijenda ne odgovori odmah. „Ne znam u šta da verujem“, progovori najzad, tiho kao i malopre, ali ljutito i nesigurno. „Svašta se priča, a Mudre samo ćute, kao da ni same ne znaju šta je tačno. Neki kažu da time što te sledimo okajavamo greh naših predaka koji su... izneverili Aes Sedai.“

Zbunila ga je ta zadrška u njenom glasu. Mislio je da za razliku od ostalih Aijela nju ne brine koliko će on otkriti o njihovoj prošlosti. U stvari, više je to bio stid nego zabrinutost, a stid je važan deo đi’e’toha. Stideli su se onog što su nekada bili – sledbenici Puta lista – ali istovremeno ih je grizlo to što su napustili predački način života.

„Gotovo svako je čuo neku verziju Ruideanskog proročanstva“, nastavila je malo smirenije, mada i sama ne beše čula ni reč tog proročanstva pre nego što je počela da se obučava za Mudru, „ali nijedna nije sasvim tačna. Znaju da nas s tobom čeka uništenje...“ Tu je zastala i drhtavo udahnula vazduh. „Mnogi veruju da ćeš nas pobiti u beskrajnom plesu kopalja i da će to biti iskupljenje našeg greha. Drugi pak veruju da će tolike smrti biti samo iskušenje kako bi se uklonili svi koji nisu dovoljno jaki za Poslednju bitku. Čula sam čak i da neki pričaju kako su Aijeli samo tvoj san i da ćemo nestati čim se ti probudiš iz ovog života.“

Turobna verovanja. Kao da nije dovoljno što je obelodanio deo prošlosti kojeg se oni stide. Čudo je što ga već nisu napustili. Ili pobesneli. „A šta veruju Mudre?“ upitao ju je jednako tihim glasom.

„Biće kako mora biti. Spašćemo šta se spasti može, Rande al’Tore. Mi se ne nadamo nemogućem.“

Mi. Izjašnjavala se kao Mudra, baš kao što su se i Egvena i Elejna izjašnjavale kao Aes Sedai. „Pa“, reče bezbrižno, „pretpostavljam da Sorilea veruje da bi mi trebalo natrljati uši. Verovatno i Bair isto misli. A Melaina sigurno.“

„Između ostalog“, promumla ona. Ne bi mu pravo kad se odlepila od njega, iako mu se i dalje držala za kaput. „Veruju one u svašta što se meni ne sviđa.“

Nije mogao da se ne nasmeši. Znači ona ne veruje da bi mu trebalo natrljati uši. Prijatna promena u odnosu na dešavanja u šatoru.

Kola Hadnana Kadera nalazila su se otprilike dve milje od njegovog šatora, u jednoj prostranoj dolini pod budnim okom Kamenih pasa. Prijatelj Mraka, ovoga puta u svetložutom kaputu koji se napinjao preko njegove telesine, brisao je lice neizbežnom velikom maramicom i gledao _Randa i njegovu pratnju. I Moiraina je bila tamo. Došla je da obiđe kola u kojima je iza kočijaške klupe, obavijen platnom, stajao ter’angreal u vidu vratnica. Nije se ni osvrnula dok joj se Kader nije obratio. Po pokretima njegovih ruku videlo se da je pita hoće li se pridružiti Randu. U stvari, jedva je čekao da je se reši, što uopšte nije čudno. Divio se sam sebi što toliko dugo uspešno prikriva da je Prijatelj Mraka, ali previše druženja s jednom Aes Sedai moglo bi ozbiljno da ga ugrozi.