Nebeski oganj

S druge strane, Rand se iznenadio što je ovaj još uvek tu. Bar polovina kočijaša koja je pošla s njim na put nestala je dok su prelazili Zmajev zid, a njihova su mesta zauzele kairhijenske izbeglice koje je Rand lično birao kako bi bio siguran da nisu od Kaderovog soja. Svakog je jutra očekivao da mu dojave kako je i ovaj pobegao, a pogotovu od Isendrinog nestanka. Device su gotovo rasturile kola tražeći je, dok je Kader natapao i treću maramicu. Taj mu čovek ne bi nedostajao. Aijelima je naređeno da ga puste, pod uslovom da ne ponese ništa od Moiraininih dragocenosti. Očigledno joj je bilo veoma stalo do tih stvari i Rand nije želeo da sazna šta bi se desilo kad bi nešto nestalo.

Osvrnuo se preko ramena, ali Asmodean je gledao pravo preda se, ne obraćajući nimalo pažnje na kola. Tvrdio je da uopšte nije razgovarao s Kaderom otkako ga je Rand uhvatio i sva je prilika da je to bila istina. Doduše, ni trgovac nikada nije napuštao svoj logor, a i Aijeli su ga uvek držali na oku.

Kad su se našli nadomak kola, Rand bez razmišljanja priteže uzde. Sigurno će i Moiraina hteti da pođe s njim u Kairhijen. Iako mu je već bila nakrcala glavu kojekakvim podacima, nije propuštala priliku da ugura još ponešto, a ovom prilikom njeno prisustvo i saveti ne bi mu nimalo bili naodmet. Međutim, ona ga je samo pogledala i ponovo se posvetila kolima.

Namrštio se i produžio. Znači tako. Zaista je počeo da previše veruje ljudima. Bolje bi mu bilo da i s njom bude oprezan kao s Asmodeanom.

Nikome ne veruj,

pomislio je turobno. Na trenutak nije znao da li je to njegova misao ili Lijusova, ali na kraju zaključi da to nije ni bitno. Svako ima neki svoj cilj i neke svoje želje. Najbolje je ni u koga nemati potpuno poverenje do u sebe. A opet, pomislio je, osećajući prisustvo još jedne osobe u glavi, koliko pak sebi može da veruje?

Lešinari su u krugovima prošivali nebo nad Kairhijenom ili su na zemlji skakutali kroz oblake muva i promuklo kreštali na bleštavocrne gavranove koji su pokušavali da ugroze njihovo pravo na mrtve. Sklanjali su se s puta Aijelima koji su skupljali i odnosili leševe svojih saboraca i vraćali su se gozbi čim ovi odmaknu nekoliko koraka. Izgledalo je kao da bi lešinari, gavranovi i muve lako mogli da pomrače nebo.

Randu se utroba prevrnu i on obode Džedeena, trudeći se da ne gleda na tu stranu, a Avijenda mu se ponovo privi uz leđa. Device ubrzaše bez i nagoveštaja negodovanja. Pomislio je kako to sigurno nije samo zato što Aijeli mogu satima da trče. Čak je i Asmodean prebledeo. Pevinov izraz lica ostao je nepromenjen, ali je lepršanje onog barjaka sada izgledalo nekako posprdno.

Ono što ih je dočekalo bilo je tek za dlaku bolje. Rand je Forgejt pamtio kao uzavrelu košnicu smeštenu u splet živopisnih ulica punih boja i zvukova. Sada je to bio široki pojas pepela koji je s tri strane okruživao uglaste zidine Kairhijena. Ugljenisane drvene grede štrčale su iz kamenih temelja, a tu i tamo se mogao videti i pokoji čađavi, nahereni odžak. Jedna stolica, koja je nekim čudom ostala neoštećena, ležala je na zemlji, zavežljaj koji je neko ispustio u begu i krpena lutka samo su naglašavali okolnu pustoš.

Na gradskim su se zidinama vijorili barjaci sa crveno-zlatnim zmajem na beloj podlozi, kao i oni sa belim tirskim polumesecom na crveno-zlatnoj. Središnji deo kapije Džangai bio je širom otvoren, a pred njom su stajali tairenski stražari s prepoznatljivim kacigama s obodom. Po različitim prugama na bogatim rukavima videlo se da pripadaju različitim plemićima.

Iako su svi u gradu znali za pobedu i da su im Aijeli sada saveznici, dolazak pet stotina Far Dareis Mai izazvao je komešanje. Ruke nesigurno pođoše ka mačevima, kopljima i štitovima. Neki vojnici stadoše u pola koraka, kao da očekuju od svog zapovednika naređenje da zatvore kapiju, a ovaj je, kao da ne zna šta mu je činiti, stajao u uzengijama i, štiteći se šakom od jakog sunca, posmatrao grimizni barjak. U stvari, posmatrao je on Randa.

Zapovednik iznenada ponovo sede, pa reče nešto, na šta dvojica konjanika odgalopiraše natrag u grad, a on stade da maše nekome unutra i viče: „Napravite mesta za gospodara Zmaja Randa al’Tora! Neka Svetlost obasja gospodara Zmaja! Slava Ponovorođenom Zmaju!“

Iako još uvek pomalo zabrinuti zbog Devica, vojnici napraviše špalir ispred kapije i duboko se pokloniše dok je Rand prolazio. Nasmejao se kad mu je Avijenda glasno šmrknula iza leđa, na šta ona šmrknu još jednom. Ona to ne može da razume, a on nema ni najmanju nameru da joj išta objašnjava. Zabavljalo ga je što su ga, ma koliko ga Kairhijenjani i Tairenci dizali u oblake, Avijenda i Device uvek spuštale na zemlju. Kao i Egvena. I Moiraina. I Elejna i Ninaeva, kad je već kod toga. Kad malo bolje razmisli, mnogima je to glavna zanimacija u životu.

Smeh mu zamre kad su prošli kroz gradsku kapiju.