Nebeski oganj

„To je užasno, Rande.“ Glas joj je postao žustriji. „Razmisli zašto su se čak i Izgubljeni plašili da je koriste. Zamisli koliko jedna nit, jedan čovek može da utiče na Saru, ako sati ili dani njegovog već istkanog života budu isečeni kao komad platna. Delovi rukopisa očuvanih iz Rata Moći kazuju da su čitavi gradovi razarani kobnom vatrom, sve dok obe strane nisu shvatile opasnost. Stotine hiljada niti iščupano je iz Šare, dani koji su se već dogodili nestali su; sve što su ti ljudi činili, kao i ono što su drugi činili zbog njih raščinjeno je. Sećanja su ostala, ali ne i dela. Šara se neshvatljivo snažno ustalasala – skoro da se i rasplela. To je mogao biti kraj svega, sveta, vremena, samog Stvaranja.“

Rand zadrhta, ali ne od hladnoće koja ga je ujedala kroz kaput. „Ne mogu da obećam da je više neću koristiti, Moiraina. I sama si rekla da se zabrane povremeno moraju kršiti.“

„Nisam ni mislila da ćeš moći“, hladno mu je odgovorila. Uzbuđenje je čilelo iz nje – vraćala se uravnoteženost. „Ali moraš biti oprezan.“ Vratilo se i „moraš“.

„Uz sa’angreal kakav je Kalandor, kobnom vatrom možeš sravniti čitav grad. Šari bi trebale godine da se povrati. Ko može znati da li bi za to vreme tkanje ostalo usredsređeno na tebe, tako snažnog taverena? To što si ta’veren izuzetne važnosti može prevagnuti u tvoju korist u Poslednjoj bici.“

„Možda i hoće“, sumorno je odgovorio. U svim junačkim pričama likovi su tražili pobedu ili smrt. Za njega je smrt bila obavezna, a u najboljem slučaju uz nju je mogao dobiti i pobedu. „Moram da obiđem nekoga“, nastavio je još tiše. „Videćemo se ujutru.“ Prikupivši Moć, život i smrt u uskomešanim nanosima, otvorio je procep u vazduhu, otvor koji je vodio u tamu naspram koje se noć obasjana mesečinom činila kao jasni dan. Asmodean je to nazivao Dverima.

„Šta je to?“, zagrcnu se Moiraina.

„Kad mi nešto uspe, upamtim kako sam to uradio. Uglavnom.“ To nije bio nikakav odgovor; međutim, došlo je vreme da iskuša Moirainine zakletve. Nije mogla da laže, ali Aes Sedai su kadre da se provuku i kroz iglene uši. „Ostavićeš Meta na miru noćas, i nećeš pokušavati da mu oduzmeš ogrlicu.“

„Njoj je mesto u Kuli, Rande; treba je proučiti. Sigurno je ter’angreal, ali do sada nije pronađen nijedan...“

„Šta god da je“, nepokolebljivo je ponovio, „pripada njemu. Ostavićeš mu ogrlicu.“

Ne tren je delovalo kao da se Moiraina bori sama protiv sebe – leđa su joj se ukočila, a pogled postao prkosan. Naređenja je u životu prihvatala jedino od Sijuan Sanče, ali Rand je bio voljan da se opkladi da se ni njoj nije pokoravala bez borbe. Konačno je klimnula glavom, pa čak napravi i nešto nalik naklonu. „Kako ti kažeš, Rande. Pripada njemu. Molim te, budi oprezan. Ako bi pokušao da izučavaš kobnu vatru nasamo, mogao bi da pogineš, a smrt ne može biti Izlečena.“ Ovog puta nije bilo podrugljivosti. „Do jutra.“ Lan pođe njenim stopama, još jednom zamišljeno pogledavši Randa; ovaj obrt događaja svakako mu nije prijao.

Rand kroči kroz dveri, i one iščileše.

Dočekao ga je disk uobličen poput drevnog simbola Aes Sedai, širok šest stopa. Čak je i njegova crna polovina delovala svetlije od beskrajne tame koja ga je okruživala sa svih strana; bio je ubeđen da padu u tu tamu nikada ne bi došao kraj. Asmodean je tvrdio da postoji i brži način za koriščenje Dveri, veština zvana Putovanje, ali nije bio u mogućnosti da mu je predstavi, delom zbog toga što mu Lanfearin štit nije ostavio dovoljno snage da otvara Dveri. U svakom slučaju, preduslov za Putovanje bilo je odlično poznavanje početnog mesta. Randu se činilo smislenijim da se dobro poznaje tačka ka kojoj se kreće, ali Asmodean mu nije odgovorio – već ga je uporedio s nekim ko ne shvata razliku između vazduha i vode. Asmodean je dosta toga uzimao zdravo za gotovo. Bilo kako bilo, i lebdenje je dovoljno brzo obavljalo posao.

Disk se naglo pomerio čim je Rand kročio na njega – naizgled ne više od jedne stope – i nove dveri se otvoriše pred njim. Dovoljno brzo, naročito preko ovako malih udaljenosti. Rand uđe u hodnik pred odajama u kojima je boravio Asmodean. Osvetljavala ih je jedino mesečina s prozora na kraju hodnika; Asmodeanova svetiljka beše ugašena. Tokovi koje je ispleo oko sobe behu netaknuti, i dalje čvrsti. Ništa se nije pomeralo, ali u vazduhu se osećao nagoreli sumpor.

Prišao je zavesi od perli i provirio kroz dovratak. Sobu su zastirale senke, ali jednu od njih je činio Asmodean; prevrtao se u postelji. Obmotan Prazninom, Rand je čuo otkucaje njegovog srca i osećao vonj njegovog preznojavanja u mučnim snovima. Čučnuo je i pregledao bledoplave ploče na podu – u njih behu utisnuti tragovi.