Nebeski oganj

„Zašto je Rafhin sada odlučio da me napadne? Asmodean kaže da njega ne zanima ništa do lične koristi, te da će, ako bude mogao, presedeti i Poslednju bitku i sačekati da me Mračni šatre. Zašto to nisu bili Samael ili Demandred? Asmodean tvrdi da me oni mrze.“ Ne mrze mene, već Lijusa Terina. Međutim, za Izgubljene nije bilo razlike. Molim te, Svetlosti, dozvoli da budem Rand al’Tor. Odnekud ga obuze sećanje na zagrljaj ove žene, na vremena kada su bili mladi, kada su tek počinjali da vladaju Moći, ali odbacio ga je. Ja sam Rand al’Tor! „Zašto ne Semirhag, Mogedijen ili Gren...?“

„Ali ti se spremaš da ga ugroziš“, nasmeja se ona. „Zar ne znaš gde se on nalazi? U Andoru, u samom Kaemlinu. Svavlast pripada njemu, izuzev kraljevske titule. Morgaza mu udovoljava i poigrava po njegovoj želji, isto kao i još pet-šest drugih.“ Usne joj se zgađeno skupiše. „Njegove sluge pretresaju gradove i sela tražeći nove lepotice za njega.“

Isprva je bio zapanjen. Elejnina majka je u rukama jednog Izgubljenog. Ipak, nije se usudio da pokaže svoju brigu. Lanfear se nije ustručavala zbog svoje ljubomore, pokazala je to više puta; bila bi spremna da pronađe i ubije Elejnu čim bi joj se učinilo da Rand gaji neka osećanja prema njoj. Šta ja to osećam prema njoj? Pored ovoga, još jedna čvrsta činjenica plutala je oko Praznine, hladna i surova istina: Rand ne bi napao Rafhina čak i kada bi poverovao da Lanfear govori istinu. Izvini, Elejna, ali ne mogu. Možda Lanfear i laže – ne bi je zabolela smrt nijednog od Izgubljenih; svi su ometali njene namere – ali u svakom slučaju, Rand je bio rešen da se više ne povodi za delima drugih. Inače bi mogli da predvide njegove poteze. Želeo je da im se nametne, i da ih iznenadi kao što je iznenadio Lanfear i Asmodeana.

„Zar Rafhin misli da ću pohitati da branim Morgazu?“ upitao je. „Video sam je jednom u životu. Dve Reke na mapi jesu deo Andora, pa ipak tamo nikada nisam video Kraljičinu gardu, a nisu ni čitava pokolenja pre mene. Kaži ljudima iz Dve Reke da im je Morgaza kraljica i verovatno će te proglasiti za luđaka.“

„Sumnjam da Rafhin očekuje da ćeš pojuriti u odbranu svoje domovine“, procedi Lanfear, „ali očekuje da braniš svoje ambicije. Takođe, odlučio je da koristi Morgazu kao lutku na Sunčevom prestolu, sve dok ne bude mogao otvoreno da istupi. Andorski vojnici svakodnevno prodiru dublje u Kairhijen, dok je tvoja vojska iz Tira bila poslata na sever kako bi zauzela tu zemlju u tvoje ime. Nije ni čudo što te je napao čim je otkrio gde si.“

Rand odmahnu glavom. Vojska Tira uopšte nije poslata s tom namerom, ali nije ni očekivao od nje da to razume. Niti da mu veruje, čak i kada bi joj rekao. „Hvala ti na upozorenju.“

Uljudnost sa Izgubljenima! Naravno, mogao je samo da se nada kako je barem ponešto od onog što mu je rekla istinito. Dobar razlog da je ne ubije. Reći će ona i više nego što je naumila, samo ako pažljivo slušaš. Nadao se da je ova misao bila lično njegova, ma koliko ledena i bezobzirna bila.

„Zaštitio si snove od mene.“

„Od svakoga.“ To je bila prosta istina, premda je ona, kao i Mudre, prednjačila na spisku onih koji su tamo nepoželjni.

„Snovi mi pripadaju. Naročito ti i tvoji snovi.“ Lice joj je ostalo glatko, ali joj je glas otvrdnuo. „Mogu da razorim tvoj štit. Ne bi ti se svidelo.“

Seo je na pod skrštenih nogu i naslonio ruke na kolena, svesno se trudeći da pokaže nemar. Mislio je da mu je lice smireno koliko i njeno. U njemu je Moć uzavrela. Tokovi Vazduha behu spremni da je vežu, kao i tokovi Duha – njima se mogao isplesti štit od Istinskog izvora, ali nije mogao da se seti kako tačno; premetanje po umu nije pomagalo – stoga, niti behu beskorisne. Mogla bi da rasplete ili raseče svako njegovo tkanje, iako ga nije videla. Asmodean je pokušavao da ga poduči, ali išlo je veoma teško bez ženske pomoći.

Lanfear ga pogleda pomalo obespokojeno; mrštenje joj je krnjilo lepotu. „Proučavala sam snove Aijelki. Onih nazovi-Mudrih. Nisu kadre da se valjano zaštite. Mogla bih da ih prestravim toliko da im više nikada ne padne na pamet da snevaju, a još manje da prodiru u tvoje snove.“

„Mislio sam da mi nećeš otvoreno pomagati.“ Nije se usuđivao da joj kaže da ostavi Mudre na miru; verovatno bi iz inata uradila suprotno. Od samog početka, premda ne rečima, ponašanjem je davala do znanja da želi veći udeo vlasti od njega. „Zar se tako ne bi razotkrila pred ostalim Izgubljenima? Nisi jedina koja ume da prodire ljudima u snove.“

„Odabranima“, odsutno ga je ispravila. Grizla je donju usnu. „Posmatrala sam i devojčine snove. Egvenine. Čini mi se da si joj nekada bio privržen. Znaš li koga ona sanja? Morgazinog sina i posinka. Najčešće sina, Gavina.“ Nasmešila se, podrugljivo glumeći zapanjenost. „Kako je moguće da prosta seoska devojka sanja takve snove?“