Nebeski oganj

Unutrašnjost radnje bila je prilično skučena i svaki delić zida beše pokriven policama s trubama svile i finih vunenih tkanina, kalemima traka za porub i čipki i pervaza svih mogućih šara i veličina. Na sve strane su stajale krojačke lutke s komadima odeće, od poluzavršenih do spremnih za nošenje – od svečane zelene vunene haljine ukrašene vezom do sedefnosive svilene, kakva bi se komotno mogla nositi i na dvoru. Na prvi pogled bi se reklo da im posao baš dobro ide, ali Ninaevino oštro oko primetilo je prašinu na jednom visokom okovratniku od penušave solindske čipke, kao i na velikoj plišanoj mašni na pojasu druge haljine.

Dočekale su ih dve tamnokose žene. Mlađa i vitkija pokušavala je da kradomice nadlanicom obriše nos, uznemireno stiskajući u naručju trubu svetlocrvene svile. Kosa joj je u dugim kovrdžama padala na ramena, baš po amadicijskoj modi, ali je ipak izgledala neuredno u poređenju s besprekornom frizurom druge žene. Ta druga, starija, srednjih godina, očigledno je bila krojačica, što se videlo po velikom, prepunom jastučetu za igle na njenom doručju. Haljina joj beše od dobre, zelene vunene tkanine, odlično krojena, napravljena tako da pokaže njeno krojačko umeće, ali ukrašena tek s nekoliko belih cvetova oko visokog okovratnika, kako u njoj slučajno ne bi zasenila svoje pokroviteljke.

Kada su Ninaeva i Elejna ušle u radnju, žene ih zgranuto pogledaše, kao da tu već godinu dana niko nije ni prigvirio. Krojačica se prva sabrala i blago se – dostojanstveno ali oprezno – naklonila u znak pozdrava. „Kako mogu da vam pomognem? Ja sam Ronda Makura. Dobro došle u moju krojačnicu.“

„Želela bih haljinu s izvezenim žutim ružama na gornjem delu“, reče joj Ninaeva. „Ali gledajte da budu bez trnja“, dodade kroz smeh. „Obično sporo zaceljujern.“ Ništa što je rekla nije uopšte bilo bitno, osim reči „žuto" i „zaceliti“. Sad joj je samo preostalo da se nada kako onaj buket na vratima nije bio puka slučajnost. U suprotnom će morati da nađe izgovor da odustane od haljine sa žutim ružama. A i način da spreči Elejnu da njen bedni promašaj prepriča Tomu i Džuilinu.

Gazdarica Makura se tamnim očima prvo zagleda u nju, a onda se obrati onoj tananoj devojci, blago je gurkajući ka zadnjem delu radnje. „Lusi, idi u kuhinju i napravi ovim finim damama čaj. Uzmi onaj iz plave tegle. Voda je, Svetlosti hvala, vruća. Hajde, devojko. Ne zevaj u mene nego spusti to. Hitro, hitro. Ne zaboravi, plava tegla. Tu držim najbolji čaj“, dodade kad se, pošto je devojka nestala iza vrata u dnu radnje, ponovo okrenula ka gošćama. „Znate, stanujem iznad radnje, a kuhinja mi je pozadi.“ Nemirno je poravnala haljinu, a onda palcem i kažiprstom napravila krug. Znak Velike zmije. Izgleda da nikakvi izgovori neće biti potrebni.

I Ninaeva napravi isti pokret, a za njom i Elejna. „Ja sam Ninaeva, a ovo je Elejna. Videle smo znak na vratima.“

Žena zamlatara rukama kao da će poleteti. „Znak? A. Da. Naravno.“

„Pa?“, na to će Ninaeva. „Kakva je to hitna poruka?“

„Ne bi trebalo ovde da razgovaramo o tome... ovaj... gospođo Ninaeva. Mogao bi neko da naiđe.“ Ninaeva je iskreno sumnjala u tako nešto. „Ispričaću vam uz čaj. Rekoh li već da je to moj najbolji čaj?“

Ninaeva i Elejna se zgledaše. Ako se gazdarica Makura toliko usteže da im saopšti novost, to zaista mora biti nešto važno.

„Možda bismo mogle da odemo pozadi“, reče Elejna. „Tamo nas niko neće čuti.“ Njen zapovedni ton naterao je krojačicu da se zagleda u nju. Ninaeva je na tren pomislila da će je to malo razdrmati, ali već narednog trenutka smušena žena nastavi da blebeće po starom.

„Sad će čaj. Voda je već vrela. Ranije smo stalno dobijali tarabonski čaj. Valjda sam zato i ja ovde. Ne zbog čaja, naravno. Trgovina je nekada bila mnogo življa, a sa robom sa svih strana dolazile su i vesti. Njih... vas... uglavnom zanima bukti li negde kakva zaraza i da se nije pojavila neka nova bolest. I mene to zanima. Pomalo petljam s...“ Zakašljala se, pa nastavila. Ako nastavi da tako dlanom ispravlja haljinu, pocepaće je. „To je nešto o Deci, naravno, ali njih... vas... to zapravo i ne zanima previše.“

„Gazdarice Makura, u kuhinju“, oštro reče Ninaeva čim žena zastade da udahne vazduh. Ako su vesti toliko uznemiravajuće, svako dalje odlaganje prosto je nedopustivo.

Vrata u dnu radnje odškrinuše se taman toliko da propuste Lusino zabrinuto lice. „Gotovo je, gazdarice“, izusti kao da joj je duša u nosu.

„Ovuda, gospođo Ninaeva“, reče krojačka, ne prestajući da trlja haljinu. „Gospođo Elejna.“