Nebeski oganj

Prošle su kratkim hodnikom pored strmog stepeništa i ušle u toplu kuhinju punu visokih kredenaca. Nad ognjištem se pušio kotao vode. Bakreno posuđe je bilo povešano između zadnjih vrata i prozora koji je gledao na malo dvorište opasano visokom tarabom. Na stočiću u sredini prostorije čekahu ihbleštavožuti čajnik, zeleni lonac meda, tri rasparene šolje različitih boja i trbušasta plava keramička tegla, a pored nje i odgovarajući poklopac. Gazdarica Makura brzo zatvori teglu i žurno je vrati u kredenac, u kome ih je bilo bar još dvadesetak, svih mogućih boja i nijansi.

. „Izvolite, sedite“, reče i napuni im šolje. „Izvolite.“

Ninaeva i Elejna sedoše jedna do druge, a gazdarica Makura stavi šolje pred njih pa jurnu do jednog kredenca po kalajne kašičice.

„Poruka“, reče Ninaeva kad žena konačno sede preko puta njih. Gazdarica je bila toliko uznemirena da nije ni takla svoju solju, pa Ninaeva usu malo meda u čaj i otpi gutljaj. Bio je vruć, ali je imao osvežavajući ukus, sličan nani. Možda će čaj malo umiriti krojačicu, ako je samo natera da ga popije.

„Prijatan ukus“, promrmlja Elejna preko šolje. „Koji je ovo čaj?“

Pametnica, pomisli Ninaeva.

Međutim, krojačica samo zamlatara rukama oko šolje. „To je tarabonski čaj. Iz okoline Obale senki.“

Ninaeva uzdahnu pa otpi još gutljaj ne bi li se i sama malo smirila. „Poruka“, ponovi tvrdoglavo. „Nisi obesila onaj buket da nas pozoveš na čaj, gazdarice. Kakva je to hitna vest?“

„A, da.“ Gazdarica Makura oliza usne, pogleda jednu pa drugu gošću, a onda polako reče: „Došla je pre mesec dana, s naređenjem da je svaka sestra koja se zatekne ovde čuje po svaku cenu.“ Još jednom je ovlažila usne. „Sve sestre se mogu slobodno vratiti u Belu kulu. Kula mora biti celovita i snažna.“

Ninaeva je čekala nastavak, ali krojačica ne reč više ni reč. I ovo

je bila ta sudbonosna poruka? Pogledala je Elejnu, ali devojci je, izgleda, žega udarila u glavu. Sedela je klonulo zavaljena i zurila u svoje šake na stolu. „I to je to?“, upita Ninaeva, pa iznenada zevnu. Biće da je i nju žega malo omamila.

Krojačica ih je samo netremice posmatrala.

„Rekoh“, zausti Ninaeva, ali glava joj odjednom postade preteška. Tad shvati da je Elejna već pala na sto, sklopljenih očiju i oklembešenih ruku. Užasnuto se zagledala u šolju u svojim rukama. „Šta si nam to dala?“, upita bunovno. Još je osećala onaj osvežavajući ukus, ali joj je jezik sada bio otečen. „Reci mi!“ Ispustila je šolju i oslonila se svom težinom na sto, a kolena joj zaklecaše. „Šta je ovo, Svetlost te spalila?“

Gazdarica Makura odgurnu stolicu i izmače se van domašaja, a njen malopređašnji nespokoj sada se pretvorio u likovanje.

Tama obavi Ninaevu. Poslednje što je čula bio je krojačicin glas. „Drž’ je, Lusi!“

10

Smokve i miševi

Elejna shvati da je nose uz stepenice držeći je za ramena i noge. Kad je otvorila oči, mogla je sve da vidi, ali ostatak tela je, što se tiče spremnosti da udovolji njenim željama, mogao sasvim pripadati i nekom drugom. Čak joj i treptanje beše usporeno. Činilo joj se da joj je glava puna dobro nabijenog perja.

„Probudila se, gazdarice!“, zapišta Lusi i umalo joj ispusti noge. „Gleda me!“

„Rekoh ti da ne brines', začu potom i glas gazdarice Makure nad glavom. „Ne može ta ni da usmerava, a ni da mrdne prstom, sve dok u njoj ima čaja od dvokorena. To sam sasvim slučajno otkrila, ali ispostavilo se da je vrlo korisno.“

Bila je potpuno u pravu. Elejna je visila između njih kao poluispražnjena lutka i udarala zadnjicom o stepenike, a mogla je da usmerava koliko i da trči. Osećala je Istinski izvor, ali kad je htela da ga prigrli, bilo je to kao da promrzlim prstima pokušava da podigne iglu s ogledala. Tad poče da se guši od straha i jedna joj suza kliznu niz obraz.

Prvo je pomislila da će je izručiti Belim plaštovima da je pogube, a onda shvati kako je malo verovatno da bi ovi dali ženama da postavljaju zamku u nadi da će neka Aes Sedai uleteti u nju. To znači da ove dve mogu biti samo Prijatelji Mraka, u službi ne samog Žutog već i Crnog ađaha, kome će je sigurno predati. Jedina joj je nada da je Ninaeva pobegla, ali čak i da jeste, nema kome da se obrati. A ona sama ne može ni da se kreće ni da usmerava. Odjednom je shvatila da pokušava da vrisne, ali da umesto toga ispušta jedino tiho, promuklo cviljenje. Ono malo preostale snage utrošila je da se ućutka.

Ninaeva zna sve o bilju, ili bar tvrdi da zna. Kako onda nije prepoznala taj čaj?

Prestani da tuliš! Tih ali odlučan glas u njenoj glavi podsetio ju je na Lini. Prase koje stoji i ciči umesto da pobegne, samo čeprivući lisicu. Očajnički je pokušala da se usredsredi na nešto toliko jednostavno kao što je da prigrli saidar. To jeste jednostavno, ali njoj beše jednako teško kao da hoće da prigrli saidin. Svejedno, nije odustajala; ionako joj ništa drugo nije preostalo.