Nebeski oganj

Gazdarica Makura, reklo bi se, ni zbog čega nije brinula. Čim su spustile devojku na uzani krevet u nekakvom skučenom sobičku s jednim prozorom, izgurala je Lusi napolje čak se i ne osvrnuvši. Elejnina glava beše zavaljena unatrag, tako da je mogla da vidi još jedan uski krevet i komodu s potamnelim mesinganim ručkama na fiokama. Mogla je da pomera oči, ali ne i glavu.

Posle nekoliko minuta su se vratile, zadihane, i unele Ninaevu, koju su potom bacile na drugi krevet. Lice joj beše mlitavo i blistavo od suza, a one njene tamne oči... pune besa, ali i straha. Elejna se nadala da preovlađuje gnev. Ninaeva je, kad može da usmerava, jača od nje. Možda sada uspe ono što ona sama ne može. To

moraju biti suze besa.

Rekavši devojci da ostane s njima, gazdarica Makura još jednom izjuri napolje i uskoro se vrati s poslužavnikom, koji spusti na onu komodu. Na njemu su bili žuti čajnik, jedna šolja, levak i visoki peščani sat. „Pazi, Lusi: kad god pesak iscuri, brzo saspi u njih po pola šolje čaja. I ne odugovlači!“

„A što im ga odmah ne damo, gazdarice?“, zacijuka devojka kršeći ruke. „Volela bih da opet zaspe. Ne sviđa mi se kako me gledaju.“

„Zato što bi zaspale kao klade, devojko, a ovako će moći makar da hodaju kad bude trebalo. Dobro ću ih napojiti kad budu odlazile. Od ovoga će ih posle boleti glava i imaće grčeve u stomaku, ali valjda to nije ništa strašnije od onog što su zaslužile.“

„A šta ću ako ipak mogu da usmeravaju, gazdarice? Šta ću onda? Samo me gledaju.“

„Ne budali, devojko“, odsečno će krojačica. „Zar misliš da to već ne bi uradile da su mogle? Bespomoćne su kao pilad u kučini i ostaće takve sve dok ih ti nalivaš. A sad, pamet u glavu i radi kako sam ti rekla. Ja moram do starog Avija da mu kažem da pošalje jednog goluba i da obavim još ponešto, ali vratiću se čim budem mogla. Tebi bi bilo bolje da za svaki slučaj skuvaš još jedan lonac čaja od dvokorena. Izaći ću na zadnja vrata. Zatvori radnju. Možda neko naleti, a to nam sad baš i ne treba.“

Kada je Makura otišla, Lusi je još neko vreme stajala i gledala ih – nije prestajala da krši ruke – a onda i ona istrča iz sobe. Ubrzo je utihnuo i zvuk njenog šmrkanja.

Elejna je gledala kako se Ninaevino čelo rosi znojem. Od napora, nadala se, a ne od vrućine. Zapni, Ninaeva. I sama je posegla za Istinskim izvorom i trapavo pokušavala da ga napipa kroz vunu koje kao da joj beše puna glava, odustajala, ponovo pokušavala i ponovo odustajala...

O, Svetlosti, zapni, Ninaeva! Zapni!

Pogled joj se prikova za peščani sat. Ni na šta drugo nije mogla da se usredsredi. Pesak je polako curio, a svako je zrno obeležavalo jedan njen neuspeli pokušaj. Tako pade i poslednje. A Lusi nije došla. Elejna još jače posegnu za Izvorom, ne bi li se pomerila. Uskoro joj se trznuše prsti leve ruke. To! Posle nekoliko minuta mogla je da podigne ruku – istina, svega centimetar-dva, ali i to je bilo nešto. Napregla se i okrenula glavu.

„Bori se“, jedva razumljivo je promumlala Ninaeva. Prstima je stiskala prekrivač na krevetu. Izgledalo je kao da se napreže da sedne. Nije uspevala da podigne ni glavu, ali nije odustajala.

„Borim se“, pokušala je da kaže Elejna, ali i njoj je samoj to više zvučalo kao režanje.

Nekako je uspela da podigne ruku tako da može da je vidi i zadržala je u tom položaju. Preplavio ju je pobednički žar. Samo se ti nas plaši, Lusi. Sedi dole u kuhinji još samo malo, a onda...

Vrata se s treskom otvoriše i Elejna samo što ne zaječa od ozlojeđenosti kad Lusi utrča u sobu. A bila je tako blizu. Devojka ih pogleda i ciknu od straha, a onda jurnu ka komodi.

Elejna pokuša da joj se odupre, ali Lusi joj bez imalo napora skloni ruke i nagura joj levak u usta. Devojka je sve vreme dahtala kao da trči. Hladan, gorak čaj ispuni Elejni usta. Zurila je u Lusi užasnuto koliko i ova u nju. Devojka joj potom zapuši usta i stade da joj sa zastrašujućom odlučnošću trlja grlo, sve dok nije sve progutala. Dok je tonula u mrak, Elejna ču kako Ninaeva takođe pokušava da se odupre.

Kad je ponovo otvorila oči, Lusi nije bila tu, a pesak u satu ponovo je curio. Ninaevine tamne oči behu iskolačene, mada Elejna nije znala da li od straha ili od besa. Ne, Ninaeva nikad ne bi odustala. Zbog toga joj se, između ostalog, divila. Ninaeva ne bi odustala ni da joj glavu stave na panj. A glave nam zaista jesu na panju!

Postidela se što je toliko slabija od Ninaeve. Ona, koja jednog dana treba da postane kraljica Andora, sad želi da urla od straha. Ipak nije zaurlala – umesto toga je ponovo prionula na pokušaje da pokrene udove i dosegne saidar – ali je želela. Kako će biti kraljica kad je toliko slaba? Još jednom je posegla ka Izvoru. I još jednom. I opet. Prestići pesak. Još jednom.