Nebeski oganj

Žene su se za tili čas našle leđa uz leđa, tako da im ruke budu vezane onoj drugoj za gležnjeve, i zapušenih usta. Nisu prestale da cvile ni dok je Tom izvodio Ninaevu iz sobe.

Elejna je poželela da i ona može da hoda, ali je morala da se uz Džuilinovu pomoć otetura do stepeništa. Osetila je ubod ljubomore kad vide kako je Tom obgrlio Ninaevu. Budalice jedna, oštro se javi Linin glas. Ja sam stasala žena, odgovori ona sa žestinom s kakvom čak ni sada, kad je odrasla, ne bi smela da se obrati staroj dadilji.

Zaista volim Randa, ali on je sad daleko, a Tom je tako prefinjen i vispren i... Čak joj je i samoj to zvučalo kao puko pravdanje. Lini bi sad samo šmrknula da joj stavi do znanja kako nema nameru da sluša te gluposti.

„Džuiline“, oprezno reče Elejna, „a šta bi im to radio solju i uljem? Ne moraš da zalaziš u pojedinosti“, brzo dodade. „Reci mi onako, uopšteno.“

On je prvo pogleda, pa reče: „Ne znam, ali ne znaju ni one. U tome je trik. Njima če na pamet pasti mnogo strašnije stvari nego meni. Jednom sam gledao kako se prava ljudina slama kad sam poslao po korpu smokava i nekoliko miševa. Ali ipak moraš da paziš. Neki će priznati bilo šta – istinito ili ne – samo da izbegnu muke koje su sami izmislili. Doduše, mislim da s ove dve nije taj slučaj.“

Tu se slagala s njim. Svejedno, nije mogla da prikrije drhtaj. Šta li bi

stvarno

neko mogao da uradi sa smokvama i miševima? Nadala se da će prestati o tome da razmišlja pre nego što pronađe odgovor u košmarima.

Kada su ušli u kuhinju, Ninaeva je već šepesala bez pomoći i pretraživala kredenac pun raznobojnih tegli. Elejni je trebala stolica. Trudila se da ne gleda pun zeleni čajnik i plavu teglu na stolu. I dalje nije mogla da usmerava. Uspevala je da prigrli saidar, ali bi joj svaki put iskliznuo čim ga uhvati. Ako ništa drugo, sad je bar znala da će joj se Moć vratiti. Ona druga mogućnost bila je toliko strašna da o njoj nije smela ni da razmišlja.

„Tome“, reče Ninaeva otvarajući tegle i vireći unutra. „Džuiline.“ Zastala je i duboko udahnula pa, ne okrećući se ka onoj dvojici, reče: „Hvala vam. Počinjem da shvatam zašto Aes Sedai imaju Zaštitnike. Mnogo vam hvala.“

Nije to bio slučaj kod svih Aes Sedai. Crvene su sve muškarce smatrale prljavima zbog onog što su oni koji umeju da usmeravaju učinili, a neke o tome nisu čak ni razmišljale, pošto ionako nikad nisu napuštale Kulu ili prosto umrlom Zaštitniku nisu nalazile zamenu. Jedino su one iz Zelenog ađaha dopuštale vezivanje za više od jednog Zaštitnika. Elejna je želela da bude jedna od njih. Ne zato, naravno, već zato što su Zelene sebe nazivale Bojni ađah. Dok su Smeđe tragale za izgubljenim znanjem a Plave se bavile uzrocima, Zelene su se pripremale za Poslednju bitku, kada će, baš kao i u Troločkim ratovima, jurišati na nove Gospodare Straha.

Ona dvojica se zgledaše s neskrivenim iznenađenjem. Bili su navikli na britku oštricu Ninaevinog jezika. Ni Elejna ne beše mnogo manje iznenađena. Ninaeva je mrzela tuđu pomoć gotovo koliko i sopstvene greške. I od jednog i od drugog je postajala bodljikava kao divlja ruža, iako je uporno tvrdila kako je slika i prilika staloženosti i razuma.

„Mudrost.“ Ninaeva zahvati prstohvat nekakvog praha iz jedne tegle, pa ga omirisa, a onda i liznu. „Ili kako to već ovde zovu.“

„Nemaju oni ime za to“, na to će Tom. „Malo se žena u Amadiciji bavi tvojim starim zanatom. Previše je opasno. Većini je to samo sporedna delatnost.“

Ninaeva izvadi kožnu vrećicu iz fioke i poče u nju da slaže smotuljke sa sadržajem pojedinih tegli. „A kome idu kad se razbole? Nekom tamo travaru?“

„Da“, reče Elejna, zadovoljna što će Tomu pokazati da i ona zna ponešto o svetu. „U Amadiciji se travarstvom bave muškarci.“

Ninaeva se prezrivo namršti. „Šta muškarci mogu da izleče? To ti je kao da kovaču tražiš da ti sašije haljinu.“

Elejna iznenada shvati da je razmišljala o svemu i svačemu, ali ne i o onom što je rekla gazdarica Makura. To što ne razmišljaš o trnu, ne znači da će te noga manje boleti - glasila je jedna od omiljenih Lininih izreka. „Ninaeva, šta misliš da je značila ona poruka? Sve sestre se mogu slobodno vratiti u Belu kulu? Pa to nema smisla.“ Nije baš to htela da kaže, ali bar je načela temu.

„Kula ima svoja pravila“, reče Tom. „Aes Sedai za ono što rade imaju neke svoje razloge, koji se često razlikuju od onih koje daju. Ako ih uopšte i daju.“ On i Džuilin su, naravno, znali da su njih dve samo Prihvaćene i baš zato i nisu radili što im se kaže.