Nebeski oganj

Na Ninaevinom licu se jasno videlo da se jedva uzdržava. Nije volela da joj iko uleće u reč, kao ni da drugi odgovaraju u njeno ime. U stvari, ima čitav spisak stvari koje ona ne voli. Međutim, pre samo nekoliko trenutaka zahvaljivala je Tomu, a ne može se tek tako obrecnuti na čoveka koji je sprečio da je odvezu kao vreću kupusa. „Dešavanja u Kuli uglavnom i nemaju mnogo smisla“, rekla je nabusito. Elejna je posumnjala kako je ta žaoka bila upućena Tomu koliko i Kuli.

„Misliš da je rekla istinu?“ Elejna duboko udahnu. „Znaš, ono da je Amirlin tražila da me po svaku cenu vrate natrag.“

Ninaeva je saosećajno pogleda. „Ne znam, Elejna.“

„Rekla je istinu.“ Džuilin okrete jednu stolicu i uzjaha je, a štap vrati na leđa. „Ispitao sam dovoljno lopova i ubica da mogu to da prepoznam. Veći deo vremena je bila previše uplašena da bi lagala, a potom previše besna.“

„Vas dvojica...“ Ninaeva duboko udahnu, pa baci onu vrećicu na sto i prekrsti ruke, kao da time želi da spreči šake da dograbe kiku. „Bojim se da je Džuilin verovatno u pravu, Elejna.“

„Ali Amirlin zna šta mi radimo. Pa sama nas je poslala na put.“

Ninaeva glasno ušmrknu. „Od Sijuan Sanče me ništa ne iznenađuje. Volela bih da provedem s njom jedan sat, ali da ne može da usmerava, pa da onda vidimo kakvog je kova.“

Elejna nije smatrala da bi to išta promenilo. Setivši se zapovednog pogleda onih plavih očiju, zaključila je da bi Ninaeva, čak i kad bi nekim čudom došlo do okršaja koji je poželela, zaradila lepu gomilu modrica. „Ali šta sad da radimo? Izgleda da ađasi svuda imaju doušnice. A i sama Amirlin. Celim će nam putem do Tar Valona kojekakve žene pokušavati da sipaju nešto u hranu.“

„Neće ako ne budemo izgledale onako kako očekuju.“ Ninaeva uze žutu teglu s kredenca i spusti je kraj čajnika na stolu. „Ovo je bela bibernjača. Dobra je za lečenje zubobolje, ali od nje kosa pocrni kao gar.“ Elejnina ruka polete ka zlatnim uvojcima – mogla se opkladiti da je Ninaeva mislila na njenu,

a ne na svoju kosu! – ali morala je priznati da je ta ideja, ma koliko joj bila mrska, zapravo na mestu. „Još da samo malo prepravimo one haljine u radnji i više nećemo biti trgovkinje već dve gospe koje putuju sa slugama.“

„Gospe koje se voze na kolima punim boje?“, na to će Džuilin.

Ninaevin oštar pogled jasno mu je stavio do znanja da se njena zahvalnost upravo završila. „U jednom dvorištu preko mosta stoji kočija. Verujem da će nam je vlasnik prodati. Vratite se do naših kola pre nego što ih neko ukrade – ne znam samo o čemu ste vas dvojica razmišljali kad ste ih tek tako ostavili na izvol’te – pa ako su još tamo, uzmite jednu vreću...“

Nekoliko se prolaznika osvrnulo kad se kočija Noja Torvalda, i to s upregnutim četvoropregom, gomilom kofera na krovu i još jednim konjem privezanim na zadnjem kraju, zaustavila ispred radnje Ronde Makure. Noj je izgubio gotovo čitav imetak kad je zamrla trgovina s Tarabonom i sada je sastavljao kraj s krajem obavljajući sitne poslove za Teranske udovice. Niko od znatiželjnika nije poznavao kočijaša – visokog, izboranog čoveka belih brkova i hladnih, prodornih očiju – niti crnokosog lakeja koji je spretno skočio da otvori vrata kočije. Buljenje se pretvorilo u žamor kad iz radnje izađoše dve žene s rukama punim smotuljaka. Jednoj je haljina bila od zelene svile, a drugoj od plave vune, ali im obema glave behu umotane maramom, tako da im se videlo tek nešto malo kose. Žurno su ušle u kočiju.

Dva Bela plašta uputiše se ka njima da vide ko su ti neznanci, ali kočijaš, još dok se lakej peo na svoje mesto, ošinu bičem i viknu okupljenima da naprave mesta za gospu. Njeno se ime nije čulo jer se Deca hitro baciše na prašnjavu ulicu, a kočija otandrka u pravcu Amadora.

Okupljeni stadoše da se sašaptavaju i razilaze. Bila je to, očigledno, neka tajanstvena gospa sa sluškinjom, koja je došla da preuzme narudžbinu od Ronde Makure, a onda pobegla od Dece. U Mardesinu se u poslednje vreme gotovo ništa nije dešavalo, tako da će se ovaj događaj danima prepričavati. Deca Svetla besno su se otresala od prašine, ali na kraju ipak zaključiše kako bi napravili budale od sebe kad bi podneli izveštaj o ovom događaju. Osim toga, njihov zapovednik nije voleo plemstvo i verovatno bi ih odmah poslao da kočiju stignu i vrate je u grad, a nije im se dalo da jašu po žegi zbog neke tamo uobražene mladunice iz ove ili one kuće. Ukoliko ne bude bilo moguće podići optužnicu – a to se s plemićima nikad ne zna – sigurno neće kapetan zbog toga izvući deblji kraj. Nadali su se da se glasine o njihovoj bruci neće dalje širiti, a nije im ni nakraj pameti bilo da ispituju Rondu Makuru.