Oluja na obzorju

„Kako...“, zausti Rand. „Tame, kako si dospeo ovamo? Kako si me pronašao?"

Tam se tiho zasmeja. „Poslednjih nekoliko dana neprestano šalješ glasnike u sve veće gradove, s naređenjima da prikupe svoje vojske i da se pripreme za rat. Mislim da bi čovek morao da bude slep, gluv i pijan pa da ne zna gde si.“

„Ali moji glasnici nisu išli u Dve Reke!“

„Nisam ni bio u Dvema Rekama", odgovori Tam. „Neki od nas se bore rame uz rame s Perinom."

Naravno, pomislio je Rand. Ninaeva mora da je stupila u dodir s Perinom - boje se uskomešaše - toliko se brinula zbog njega i Meta. Tamu mora da je bilo lako da se vrati s njom.

Da li Rand zaista vodi ovaj razgovor? Digao je ruke od povratka u Dve Reke i od toga da će ikada više videti svog oca. Jeste da se oseća neprijatno, ali oseća se i dobro. Na Tamovom licu bilo je više bora nego ranije, a ono nekoliko odlučnih crnih pramenova u njegovoj kosi napokon je popustilo i posrebrilo se, ali ostao je isti.

Tako mnogo ljudi u Randovom okruženju se promenilo - Met, Perin, Egvena, Ninaeva - da je pravo čudo to što se susreo s nekim iz svog starog života ko je ostao isti. Tam, čovek koji je naučio Randa da traži Prazninu. Tam je stena koja mu deluje jače i od Kamena.

Rand se malo namrgodi. „Čekaj. Perin je koristio Dvorečane?“

Tam klimnu glavom. „Bili smo mu potrebni. Taj dečko je tako hodao po konopcu da bi zadivio svakog zabavljača. Ma, sa Seanšanima i Prorokovim ljudima, a da ne spominjem Bele plaštove i kraljicu...“

„Kraljicu?", upita Rand.

„Jašta“, odgovori Tam. „Mada ona kaže da više nije kraljica. Elejnina majka.“

„Dakle, ona je živa?", upita Rand.

„Jeste, ali ne zahvaljujući Belim plaštovima", s gađenjem odgovori Tam.

„Je li se videla sa Elejnom?“, upita Rand. „Pomenuo si Bele plaštove - kako je on naleteo na Bele plaštove?" Tam zausti da odgovori, ali Rand diže ruku. „Ne. Čekaj. Mogu da dobijem izveštaj od Perina kada god poželim. Neću da ovo vreme koje smo zajedno utrošim na to da ti izigravaš glasnika."

Tam se blago nasmeši.

„Šta je bilo?" upita ga Rand.

„Ah, sine", odgovori on, odmahujući glavom, držeći široke i vredne šake sklopljene ispred sebe, „zaista su to uradili. Napravih su kralja od tebe. Šta se desilo sa onim krakatim dečakom, onako razrogačenih očiju za Bel Tin? Gde je onaj kolebljivi dečko kog sam sve one godine odgajao?"

„Mrtav je“, smesta odgovori Rand.

Tam lagano klimnu glavom. „Vidim. Ti... dakle... mora da znaš... za..."

„Da mi ti nisi otac?", pretpostavi Rand.

Tam klimnu i spusti pogled.

„Znao sam za to još od onog dana kada sam otišao iz Emondovog Polja", odgovori Rand. „Buncao si o tome. Neko vreme nisam želeo da poverujem u to, ali na kraju su me ubedili."

„Da", kaza Tam. „Vidim kako. Ja...“ Čvršće stisnu šake. „Sine, nikada mi nije bila namera da te lažem. Ili... pa, valjda ne bi trebalo da te zovem tako, zar ne?"

Možeš da me zoveš sinom, pomislio je Rand. Ti si moj otac, ma šta drugi govorili. Ali nije mogao da istera te reči iz sebe.

Ponovorođeni Zmaj ne može da ima oca. Otac bi bio slabost koja se može zloupotrebiti, čak i više nego žena kao Min. Ljubavnice su očekivane. Ali Ponovorođeni Zmaj mora da bude prilika iz legendi, stvorenje veliko skoro kao sama Šara. I ovako mu je dovoljno teško da natera ljude da mu se pokoravaju. Kako li bi tek bilo da se pročuje da mu je otac uz njega? Da se pronese glas kako se Ponovorođeni Zmaj oslanja na jednog čobanina?

Onaj tihi glas u njegovom srcu je vrištao.

„Dobro si postupio, Tame“, reče mu Rand, i ne shvativši da je progovorio. „Verovatno si mi spasao život time što si krio istinu od mene. Da su ljudi znali da sam nahoče i da sam pronađen kod Zmajeve planine - pa, glas o tome bi se raširio. Lako je moguće da bih bio ubijen još kao dete.“

„O“, izusti Tam. „Pa, onda mi je drago što sam to učinio.“

Rand uze pristupni ključ - i on ga teši - pa ustade. Tam žurno skoči iz stolice, sve se više ponašajući kao samo još jedan potčinjeni ili sluga.

„Tame al’Tore, učinio si veliku stvar'“, kaza mu Rand. „Štiteći me i odgajajući me, započeo si novo Doba. Ovaj svet ti duguje neizmerno. Postaraću se da budeš obezbeđen do kraja života."

„Zahvaljujem se na tome, milostivi", odgovori Tam. „Ali to nije neophodno. Imam sve što mi je potrebno."

Da li se on to krišom ceri? Možda to jeste bio nadmen govor. U sobi je bilo zagušljivo, pa se Rand okrenuo, prešao preko lepog tepiha i opet otvorio balkonska vrata. Sunce je zaista zašlo, a mrak pao na grad. Svež lahor s pučine dunu preko njega kada je prišao ogradi balkona i zagledao se u noč.

Tam priđe i stade pored njega.

„Bojim se da sam izgubio tvoj mač", iznenada reče Rand, a onda se oseti glupo zbog toga.

„U redu je", odgovori mu Tam. „Svejedno ne znam jesam li ga i zaslužio."

„Jesi li zaista bio majstor sečiva?"

Tam klimnu. „Valjda. Ubio sam čoveka koji je to bio - i to pred svedocima - ali nikada nisam oprostio sebi zbog toga. Mada je to bilo nužno."

„Ono što je nužno uraditi najčešće je ono što nam se najmanje dopada da radimo."