Tornjevi ponoći

Nema sumnje da sada svi do jednog iskazuju duboku privrženost i odanost Elejni, objašnjavajući joj kako su je njegovi ljudi sve vreme podržavali. Njihove reći verovatno malo gube na značaju, pošto je Met od tri različite pijanice u krčmama čuo da je Elejna obilato koristila Putovanje prilikom prikupljanja ljudstva za odbranu Kaemlina. Lakše je pretvarati se da si zakasnio kada odgovaraš na pisanu poruku.

„Mete! Mete!"

Met stade na stazi ispred šatora kada mu pritrča Olver. Dečak je počeo da nosi crveni povez oko ruke, baš kao Crvenruke, ali je i dalje bio u svojim smeđim čakširama i kaputu. Ispod pazuha je nosio umotanu tkaninu za „zmije i lisice", a preko ramena druge ruke bila mu je prebačena uprtnjača.

Sitejl je stajala u blizini s Lusinom i Ederom, dvojicom Crvenruku koje je Met odredio da paze na nju i na dečaka. Ubrzo će poći za grad.

„Mete", zadihano izusti Olver. „Odlaziš?"

„Olvere, sada nemam vremena da se igram s tobom", kaza Met, premeštajući ašandarei tako da mu pada preko lakta. „Moram na sastanak s kraljicom."

„Znam", odgovori Olver. „Mislio sam da možemo da jašemo zajedno i da se pripremamo, pošto obojica idemo u grad. Imam neke zamisli kako da pobedimo zmije i lisice! Pokazaćemo im mi, Mete. Plamen me spalio, ali krvavo ćemo im pokazati!"

„Od koga si naučio da tako psuješ?"

„Mete", kaza mu on, „ovo su važne stvari! Moramo da se pripremimo! Nismo razgovarali o onome što ćemo da radimo."

Met se u sebi opsova zbog toga što je pominjao Moirainino spasavanje tamo gde je Olver mogao da ga čuje. Dečaku će teško pasti to što ga neće povesti sa sobom.

„Moram da razmislim o tome šta ću reći kraljici", reče Met, češkajući se po bradi. „Ali valjda si u pravu - priprema jeste važna. Zašto ne odeš da ispričaš Noelu za svoje zamisli?"

„Već jesam", odgovori Olver. „Kao i Tomu i Talmanesu."

Talmanes? Pa on ne ide s njima u kulu! Svetlosti, koliko li je Olver raširio te vesti?

„Olvere", Met čučnu tako da bi bio oči u oči sa dečakom, „ne smeš da pričaš o ovome. Ne želimo da previše ljudi zna šta radimo."

„Nisam za to rekao nikome kome ne možemo da verujemo, Mete", odgovori mu Olver. „Ništa ne brini. Većinom su to bile Crvenruke."

Baš sjajno, pomislio je Met. Šta li će vojnici pomisliti o svom zapovedniku koji namerava da ode i da se bori protiv stvorenja iz bajki? Nadao se da će na Overove priče gledati kao na dečačke maštarije.

„Samo se pazi“, reče mu Met. „Sutra ću svratiti do tvoje gostionice, pa ćemo onda moći da odigramo jednu partiju i da popričamo o tome. Važi?“

Olver klimnu. „Dobro, Mete. Ali... krv i krvavi pepeo!" Okrenu se i ode.

„I prestani da psuješ!", uzviknu Met za njim, pa odmahnu glavom. Krvavi vojnici će potpimo iskvariti Olvera i pre nego što taj dečak napuni dvanaest godina.

Met nastavi svojim putem, opet naslonivši koplje na rame. Toma i Talmanesa zatekao je ispred logora, i to u sedlima i na čelu odreda od pedeset Crvenruku. Tom je nosio kitnjasti kaput i pantalone boje vina, sa zlatnim vezom na rukavima, košuljom koja je na rubovima rukava imala belu čipku i sa svilenom kravatom oko vrata. Dugmad su bila od žeženog zlata. Brkovi su mu bili uredno potkresani i očešljani. Sva odeća bila mu je nova, uključujući i crni plašt sa zlatnom postavom.

Met se ukopa u mestu. Kako li se taj čovek tako savršeno preobrazio iz jedne stare zabavljačke protuve u kraljevskog dvorjanina? Svetlosti!

„Na osnovu tvog izraza lica rekao bih da moja odeća ostavlja utisak", primeti Tom.

„Krv i krvavi pepeo", uzviknu Met. „Šta se desilo? Da nisi pojeo neku pokvarenu kobasicu za doručak, pa si se razboleo?"

Tom zabaci plašt, otkrivajući da je izvadio harfu i da je drži uza se. Liči na dvorskog barda. „Nekako sam mislio da bi valjalo da izgledam kako treba ako ću već nakon svih ovih godina da nastupam u Kaemlinu."

„Nije ni čudo što si svakoga dana pevao za pare", reče Met. „Ljudi u ovim krčmama imaju previše novca."

Talmanes izvi obrvu - što je za njega kao da se neki drugi čovek nacerio. On povremeno deluje tako turobno da naspram njega gromonosni oblaci izgledaju razdragano. I on je u lepoj odeći, s tim da je njegova bila tamno-plava i srebrna. Met dodirnu rubove svojih rukava. Bilo bi dobro da je na njima malo čipke. Da je Lopin bio tu, pripremio bi mu odgovarajuću odeću a da Met ne bi morao ni da pita. Malo čipke je dobro za čoveka. Tako čovek izgleda pristojno.

„Mete, hoćeš li to nositi na prijem kod kraljice?", upita Talmanes.

„Naravno da hoću." Reči mu sleteše s jezika pre nego što stiže da razmisli o njima. „To je dobar kaput." Priđe da uzme Kockičine uzde.

„Možda je dobar za vežbanje mačevanja u njemu", odvrati Talmanes.

„Mete, Elejna je sada kraljica Andora", reče mu Tom. „A kraljice umeju da budu nezgodne. Trebalo bi da joj ukažeš poštovanje."

„Ukazujem joj krvavo poštovanje", odvrati Met pa pruži svoje koplje jednom vojniku i pope se u sedlo. Onda prihvati koplje, pa okrenu Kockicu kako bi mogao da pogleda Toma. „Ovo je dovoljno dobar kaput za jednog seljaka."

„Mete, ti više nisi seljak", reče mu Talmanes.