Tornjevi ponoći

Prolazak kroz Novi grad nije bio nimalo zanimljiv, sem što se još veća gomila okupila da ga gleda. Hoće li neko prepoznati njegovo lice na osnovu onih crteža? Met je želeo da se skloni s glavnih puteva, ali kaemlinske uzane ulice bile su pravo zamršeno klupko. Odred od pedeset konjanika preveliki je da bi mogao proći kroz te uličice.

Na kraju su prošli kroz jarkobele zidove Unutrašnjeg grada, gde su ulice bile šire, a zgrade podignute ogijerskim rukama manje zbijene i žitelji malobrojniji. Tu su prolazili pored većeg broja naoružanih ljudi, uključujući i gardiste u belim i crvenim uniformama. Met je mogao da vidi njihov logor nešto dalje ispred sebe i kako njihovi šatori i vezani konji pokrivaju sivu kaldrmu.

Kaemlinska palata je poput još jednog malog grada smeštenog u gradu koji je pak u gradu. Opasana je niskim zidinama i mada se njene kule i tornjevi dižu visoko, više liči na vojnu tvrdinju nego Sunčeva palata. Baš čudno kako to nije primetio kada je bio mlađi. Ako Kaemlin ikada padne, taj dvor može sam da se brani. Doduše, potrebno im je još kasarni unutar tog bedema. To logorovanje u dvorištu je besmisleno.

Met kao pratnju povede Talmanesa, Toma i odred od deset Crvenruku. Jedan visok čovek u uglačanom oklopnom prsniku i s tri zlatna čvora na delu plašta koji mu je padao preko ramena čekao ih je na ulazu u dvor. Reč je bila o mladom čoveku, ali njegov stav - opušten ali u pripravnosti, sa šakom na balčaku mača - govorio je da je reč o iskusnom vojniku. Šteta što ima tako lepo lice. Život proveden u vojsci verovatno će mu ga upropastiti.

Čovek klimnu Metu, Tomu i Talmanesu. „Lorde Kautone?“, upita on Meta.

„Samo Met.“

Čovek izvi obrvu, ali ništa ne reče. „Ja sam Čarlz Gajbon. Odvešću vas do njenog veličanstva."

Poslala je Gajbona lično da doprati Meta. On je čovek na visokom položaju, zamenik glavnog vojnog zapovednika. To je neočekivano. Da li ga se Elejna boji ili mu ukazuje počast? Možda je Gajbon samo želeo da lično vidi Meta. Ne bi ona Metu ukazivala počast nakon što ga je naterala da onoliko dugo čeka na prijem! Baš lep pozdrav za jednog starog prijatelja. Njegove sumnje bile su potvrđene kada ih Gajbon nije poveo ka Velikoj dvorani, već jednom mirnijem delu dvora.

„Mnogo toga sam čuo o tebi, gazda Kautone", reče Gajbon. On je Metu izgledao kao jedan od onih ukočenih vojnika. Čvrst, ali možda malo previše čvrst. Kao luk koji nije dovoljno gibak.

„Od koga?", upita Met. „Od Elejne?"

„Mahom glasine koje kruže gradom. Ljudi vole da pričaju o tebi."

Zaista?, pomislio je Met. „Nisam uradio ni pola onoga što govore", progunđa, „a druga polovina svega toga nije moja krvava krivica."

Gajbon se zasmeja. „A šta je sa onom pričom da si devet dana obešen visio s drveta?"

„Nije se desilo“, odgovori Met, odupirući se porivu da olabavi šal koji mu je bio vezan oko vrata. Devet dana? Otkud im to? Nije bio obešen ni devet krvavih minuta! Devet trenutaka bilo je predugo.

„Takođe pričaju", nastavi Gajbon, „da ti nikada ne gubiš na kocki i u ljubavi i da tvoje koplje nikada ne promašuje metu."

„Voleo bih da su te poslednje dve stvari tačne. Plamen me spalio, ali voleo bih da jesu."

„Ali zaista uvek dobijaš na kocki?"

„Skoro uvek", odgovori Met, povlačeći obod šešira. „Ali nemoj to da širiš dalje, inače nikada neću naći ljude koji će hteti da se kockaju sa mnom."

„Priča se da si ubio jednoga od Izgubljenih", primeti Gajbon.

„Nije tačno", reče Met. Odakle li se to pojavilo?

„A priče o tome da si vodio dvoboj zarad časti s kraljem aijelskih zavojevača? Da li si zaista Ponovorođenom Zmaju obezbedio aijelsku odanost?"

„Krvavi pepeo", odgovori Met. „Jesam ubio Kuladina, ali to se nije desilo ni u kakvom dvoboju! Naleteo sam na njega na bojnom polju, tako da je jedan od nas morao da umre. Nisam imao krvave namere da to budem ja."

„Zanimljivo", primeti Gajbon. „Mislio sam da je to možda istina. Ako ništa drugo, to je jedna od malobrojnih stvari koje su zaista mogle da se odigraju. Za razliku od..." Zaćuta.

„Čega?", upita Met. Prođoše raskrsnicu hodnika gde su sluge bile okupljene i gledale njega i ostale kako prolaze, sve vreme šapćući među sobom.

Gajbon je delovao kolebljivo. „Siguran sam da si čuo."

„Čisto sumnjam." Plamen ga spalio! Staje sad? Da nisu pripadnici Družine širili te glasine? Čak ni oni ne znaju za neke od tih stvari!

„Pa, kruži priča da si kročio u kraljevstvo smrti da bi ga izazvao i da si tražio odgovore na svoja pitanja", reče mu Gajbon, delujući malčice postiđeno. „I da ti je on darovao to koplje koje sada držiš i prorekao ti čast tvoje smrti."

Met se naježi. To je bilo toliko blizu istine da se prestravio.

„Znam da je to budalasto", pokuša da se opravda Gajbon.

„Jašta", reče mu Met. „Budalasto." Pokuša da se zasmeje, ali samo se zakašlja. Gajbon ga radoznalo pogleda.

Svetlosti, shvatio je Met, pa on to misli da ja izbegavam pitanje! „To su samo glasine, naravno", hitro reče Met. Ali možda ipak previše hitro. Krv i krvavi pepeo!

Gajbon zamišljeno klimnu.