Tornjevi ponoći

Lan se namršti, pa začu nekakvo tandrkanje. On prođe pored drveća koje je zaklanjalo pogled na stazu što je vodila ka logoru. Prilazilo je dvadesetak kola, natovarenih potrepštinama - oružjem, vrećama sa žitom i šatorima. Lan razrogači oči. Više od desetak ratnih konja bilo je privezano u niz, a kola su vukli jaki volovi. Pored njih su hodali konjušari i sluge.

„Kada su kazali da su prodali šta su mogli i doneli potrepštine", reče mu Ander, „mislili su ozbiljno."

„Nema nade da se tiho krećemo sa svim ovim!", pobuni se Lan.

Ander samo slegnu ramenima.

Lan duboko udahnu. Pa dobro. Izaći će na kraj s tim. „Izgleda da nam svejedno nije uspelo da se krećemo tiho i neprimećeno. Ubuduće ćemo se pretvarati da smo karavan koji vozi potrepštine u Šijenar."

„Ali..."

„Zaklećete mi se", reče okrećući se prema ljudima. „Svako od vas će se zakleti da neće otkriti ko sam ja, niti poslati glas bilo kome drugom ko me možda traži. Zaklećete se.“

Nazar je izgledao kao da će se pobuniti, ali Lan ga ućutka prekim pogledom. Jedan po jedan, svi mu se zavetovaše.

Petorica su se pretvorila u desetine, ali tu će biti kraj.

24

Suprotstavljanje

„Ležanje u krevetu" izjavi Melfana sklanjajući uvo s drvene cevi koju je postavila uz Elejnine grudi. Babica je bila niska žena debelih obraza, kose uvezane plavom providnom maramom. Njena uredna haljina bila je bela i plavetna, kao marama. Izgledalo je kao da je nosi da bi prkosila trajno tmurnom nebu.

„Molim?“, upita Elejna.

„Nedelju dana", odgovori Melfana i pripreti Elejni debelim prstom. „Nedelju dana ne smeš da budeš na nogama."

Elejna zgranuto trepnu, na tren zaboravljajući na umor. Melfana se veselo smešila dok je određivala Elejni tu nemoguću kaznu. Odmor u krevetu. Nedelju dana?

Birgita je stajala u dovratku, a Met je bio u susednoj sobi. Izašao je da bi je Melfana pregledala, ali inače se nije odvajao od nje i ponašao se zaštitnički skoro koliko i Birgita. Međutim, po njihovim rečima nikada se ne bi reklo da mare za nju - njih dvoje su psovali na sav glas kao da pokušavaju da natpsuju jedno drugo. Elejna je čak naučila i nekoliko novih psovki. Ko bi rekao da stonoge rade te stvari.

Koliko je Melfana mogla da oceni, deca su joj dobro. To je bitno. „Naravno, ležanje je nemoguće", reče Elejna. „Imam previše posla."

„Pa, moraćeš da ga završavaš iz kreveta", odgovori Melfana, glasa prijatnog ali neumoljivog. „Tvoje telo i tvoje dete pretrpeli su veliki potres. Potrebno im je vreme za oporavak. Ja ću paziti na tebe i starati se da se strogo pridržavaš propisane ishrane."

„Ali..."

„Neću ni da čujem izgovore", prekide je Melfana.

„Ja sam kraljica!“, razdraženo odbrusi Elejna.

„A ja sam kraljičina babica", i dalje smireno odgovori Melfana. „U ovoj palati nema nijednog vojnika ili sluge koji mi neće pomoći ako zaključim da je tvoje zdravlje - i zdravlje tvog deteta - ugroženo." Pogleda Elejnu pravo u oči. „Veličanstvo, želiš li da isprobaš jesam li u pravu?"

Elejna se lecnu, zamišljajući sopstvene gardiste kako joj zabranjuju da napusti odaje. Ili još gore - kako je vezuju za krevet. Pogleda Birgitu, ali ova samo zadovoljno klimnu glavom, kao da hoće da kaže: „Ništa bolje nisi ni zaslužila."

Elejna opet sede na krevet, dovedena do ludila. Krevet je bio ogroman i s baldahinom na četiri stuba, ukrašen crvenom i belom bojom. Soba je bila kitnjasta i sva je svetlucala od raznih stvarčica od kristala i rubina. To će zaista biti prelepa zlatna krletka. Svetlosti! To nije pošteno! Ona uveza prednji deo haljine.

„Vidim da ne dovodiš u pitanje to što sam ti rekla", primeti Melfana ustajući s kreveta, gde je sedela. „To je dokaz mudrosti." Pogleda Birgitu. „Dopustiću ti sastanak s kapetan-generalom kako bi razmotrila večerašnje događaje. Ali ne duži od pola sata, pazi. Neću da se naprežeš!"

„Ali..."

Melfana joj opet pripreti onim prstom. „Pola sata, veličanstvo. Ti si žena, a ne zaprežna životinja. Potrebni su ti odmor i nega." Pogleda Birgitu. „Nemoj nepotrebno da je uznemiravaš."

„Nije mi ni na kraj pameti", odgovori Birgita. Bes je konačno počeo da je napušta i namesto toga ona se zabavljala. Neizdrživa žena.

Melfana ode u spoljnu odaju. Birgita je ostala tu gde je i bila, mrko gledajući Elejnu. Kroz vezu se i dalje pronosilo i ključalo izvesno nezadovoljstvo. Njih dve su se dugo gledale.

„Šta da radimo s tobom, Elejna Trakand?" na kraju upita Birgita.

„Očigledno da me zaključate u spavaću sobu", prasnu Elejna.

„To nije loše rešenje."

„A hoćeš li me ovde doveka držati?", upita Elejna. „Kao Gelfinu iz priča, koja je hiljadu godina bila zaključana u zaboravljenoj kuli?"

Birgita uzdahnu. „Ne, ali jedno šest meseci pomoglo bi mi da mirno spavam."

„Nemamo vremena za to“, odgovori Elejna. „Ovih dana, nemamo vremena za mnogo toga. Rizici se moraju preuzeti."

„Kao na primer to da se kraljica Andora sama suočava s gomilom iz Crnog ađaha? Ti si kao nekakva krvoločna budala na bojnom polju, koja juriša ispred svojih drugova tražeći smrt, bez saborca koji će joj čuvati leđa!“