Tornjevi ponoći

Na sav bes koji se čuo u glasu te žene, Elejna trepnu.

„Elejna, zar mi ne veruješ?", upita Birgita. „Bi li me se otarasila da možeš?"

„Šta? Ne! Naravno da ti verujem."

„Onda zašto ne dozvoljavaš da ti pomognem? Ne bi trebalo da sam sada ovde. Nemam drugu svrhu sem one koju su mi okolnosti dodelile. Učinila si me svojom Zaštitnicom, ali ne daš mi da te štitim! Kako mogu da ti budem telohranitelj ako nećeš da mi kažeš kada sebe dovodiš u opasnost?"

Elejni je došlo da navuče pokrivače preko glave kako bi se sklonila od tog pogleda. Kako Birgita može da bude ta koja se oseća povređenom. Elejna je ranjena! „Ako ti nešto znači", kaza, „ne nameravam da ovo ponovo radim."

„Ne. Učinićeš nešto drugo nemarno i ishitreno."

„Mislim, nameravam da budem opreznija. Možda si u pravu i možda predviđanja ne znače da sam potpuno bezbedna. Svakako me nisu sprečila da se uplašim kada sam osetila da se nalazim u stvarnoj opasnosti."

„Zar se nisi tako osetila kada su te one iz Crnog ađaha zarobile i pokušale da te odvezu?"

Elejna se pokoleba. Tada je trebalo da se plaši, ali nije bila uplašena. Ne samo zbog Mininog predviđanja. Crni ađah je ne bi ubio - bar ne pod tim okolnostima. Ona je previše dragocena.

Osećajući onaj nož kako joj prodire u bok, probija kožu i kopa ka njenoj materici... to je bilo nešto drugo. Užas. Dobro je upamtila kako joj je mrak padao na oči, kako joj je srce sve glasnije tuklo, kao doboš na kraju priredbe. Doboš pred tišinu.

Birgita je odmeravala Elejnu. Osećala je ono što ona oseća. Ona jeste kraljica. Ne može da izbegava opasnosti. Ali... možda bi mogla da se malo zauzda.

„Pa“, poče Birgita, „jesi li makar nešto otkrila?"

„Jesam", odgovori joj Elejna. „Ja...“

U tom trenutku, jedna u šal umotana glava pojavi se u dovratku. Met je držao oči sklopljene. „Jesi li se pokrila?"

„Jesam", odgovori Elejna. „I to daleko lepše od tebe, Metrime Kautone. Taj šal izgleda strašno."

On se namršti, pa otvori oči i skide šal s glave, otkrivajući lice oštrih crta. „Probaj ti da se šetaš gradom a da te niko ne prepozna", odgovori. „Izgleda kao da svaki kasapin, gostioničar i krvavi lopov znaju kako izgledam."

„Crne sestre su nameravale da te ubiju", kaza mu Elejna.

„Molim?" upita Met.

Elejna klimnu. „Jedna te je pomenula. Zvučalo je kao da te Prijatelji Mraka već duže traže, s namerom da te ubiju."

Birgita slegnu ramenima. „To su Prijatelji Mraka. Nema sumnje da žele da ubiju sve nas."

„Ovo je nešto drugo", kaza Elejna. „Deluje mi... napetije. Predlažem ti da neko vreme budeš na oprezu i veoma pribran."

„To će biti malo teže", primeti Birgita, „pošto baš i nema šta da pribere."

Met prevrnu očima. „Jesam li propustio tvoje objašnjenje šta si tražila u plamenoj tamnici, sedeći u lokvi sopstvene krvi i izgledajući kao da si izgubila bitku?"

„Ispitivala sam pripadnice Crnog ađaha", odgovori mu Elejna. „Pojedinosti te se ne tiču. Birgita, jesi li dobila izveštaj iz dvorišta?"

„Niko nije primetio Melara kada je odlazio", odgovori Zaštitnica. „Mada jesmo pronašli pisarevo telo u prizemlju. Bilo je još toplo. Umro je od udarca nožem u leđa."

Elejna uzdahnu. „Šiejna?"

„Nestala je", odgovori joj Birgita, „kao i Marilin Gemalfin i Falion Boda."

„Senka nije mogla da ih ostavi u našim rukama", uzdahnu Elejna. „Previše su znale. Morali su ili da ih izbave, ili da ih ubiju."

„Pa", reče Met i slegnu ramenima, „ti si živa, a tri njihove su mrtve. To mi zvuči kao prilično dobar ishod."

Ali ovi koji su pobegli imaju odlivak tvog medaljona,

pomislila je Elejna, ali to nije i izgovorila. Takođe nije pomenula ono osvajanje o kom je Česmal pričala. Naravno, ubrzo će porazgovarati s Birgitom o tome, ali najpre želi da razmisli.

Met je kazao da su noćašnji događaji imali „prilično dobar ishod", ali što je Elejna više razmišljala o tome, to je bila nezadovoljnija. Bliži se napad na Andor, ali ona ne zna kada. Senka želi da Met bude ubijen - ali to nije iznenađujuće, kao što je Birgita već istakla. Zapravo, jedina izvesna posledica večerašnjih pustolovina jeste Elejnina iznurenost - i nedelju dana sobnog pritvora.

„Mete", reče mu ona, skidajući njegov medaljon. „Evo, vreme je da ti ga vratim. Trebalo bi da znaš da mi je večeras verovatno spasao život."

On joj priđe i željno ga uze, pa se pokoleba. „Jesi li uspela..."

„Da napravim isti takav? U izvesnoj meri jesam, ali nije savršen."

On ga zabrinuto opet stavi oko vrata. „Pa, baš je dobar osećaj što se ovo vratilo kod mene. Nego, nešto sam hteo da te pitam. Mada sada možda nije pravi trenutak."

„Reci", umorno mu kaza Elejna. „Da prebrinemo i to."

„Pa, reč je o golamu..."