Tornjevi ponoći

A Egvena je znala da je ta žena, to stvorenje, beznačajna buba koja se upire protiv planine. Ta planina se neće pomeriti. Čak, ako je buba bude prejako gurala...

U toj prostoriji nešto tiho puče.

Egvena oštro i duboko udahnu kada se vazduh u prostoriji vrati na staro. Mesana se prostre po podu kao krpena lutka. Pade, očiju i dalje otvorenih, a iz usta poče da joj se cedi pljuvačka.

Egvena ošamućeno sede, boreći se za dah. Pogleda u stranu, gde je a’dam ležao na podu. Adam nestade. Onda ona opet pogleda Mesanu, koja je mlitavo ležala. Nedra su joj se dizala i spuštala, ali je i dalje zurila u prazno.

Egvena je dugo ležala i oporavljala se pre nego što je ustala i prigrlila Izvor. Izatkala je Vazduh kako bi podigla umrtvljenu Izgubljenu, a onda i sebe i nju premestila na jedan od viših spratova Kule.

Žene se iznenađeno okrenuše prema njoj. Hodnik je bio zasut izvaljenim kamenom, ali sve žene koje je Egvena videla bile su njene. Mudre, koje su se munjevito okrenule da je pogledaju. Ninaeva, koja je prebirala po nekom skršenom kamenju. Sijuan i Leana, pri čemu je ova druga imala nekoliko počrnelih posekotina na licu, ali delovala je snažno.

„Majko", reče Sijuan s olakšanjem. „Bojale smo se..."

„Ko je to?“, upita Melaina prilazeći Mešani, koja je mlitavo visila nošena tkanjima Vazduha i zurila u tle. Žena odjednom zaguguta kao dete, gledajući plamičak koji je goreo na ostatku jedne tapiserije.

„To je ona“, umorno odgovori Egvena. „Mesana."

Melaina se okrenu da pogleda Egvenu, očiju razrogačenih od iznenađenja.

„Svetlosti!", uzviknu Leana. „Šta si to učinila?"

„Imala sam prilike da to vidim", javi se Bair, pregledajući ženu. „Šamana je bila jedna Mudra i Snevač kada sam ja bila mlada. Susrela se u snu s nečim što joj je slomilo um." Oklevala je. „Ostatak života u svetu budnih provela je balaveći i neko je stalno morao da joj menja donje rublje. Nikada više ni reč nije rekla - makar ništa više nego što bi izgovorilo tek prohodalo dete."

„Možda je vreme da prestanemo da mislimo o tebi kao o učenici, Egvena al’Ver", primeti Amis.

Ninaeva je stajala podbočeno i delovala je kao da je zadivljena, ali i dalje se držala Izvora. Pletenica joj je u snu opet bila pune dužine. „Ostale su nestale", primeti.

„Mesana im je naredila da se daju u beg", reče Egvena.

„Nisu mogle da odu daleko", primeti Sijuan. „Ona kupola je i dalje tu.“

„Da", saglasi se Bair. „Ali vreme je da se ova bitka okonča. Neprijatelj je poražen. Egvena al’Ver, opet ćemo razgovarati."

Egvena klimnu. „Saglasna sam kada je reč o obe stvari. Bair, Amis, Melaina - zahvalna sam vam na preko potrebnoj pomoći. Za vreme ovoga stekle ste veliki đi i dugujem vam mnogo."

Melaina pogleda Izgubljenu dok je Egvena sebe slala iz sna. „Verujem da i mi i čitav svet imamo dug prema tebi, Egvena al’Ver."

Ostale klimnuše, a dok je Egvena nestajala iz Tel’aran’rioda, učini joj se da čuje Bair kako mrmlja: „Baš je šteta što nam se ona nije vratila."

Perin je jurio kroz gomilu prestravljenih ljudi u gradu u plamenu. Tar Valon. U plamenu! Kao da je i kamenje gorelo, a nebo je bilo tamnocrveno. Tle je podrhtavalo kao ranjeni srndać koji se bacaka dok ga leopard grize za vrat. Perin se zatetura kada se ponor otvori pred njim, a oganj suknu naviše i oprlji mu dlake na rukama.

Ljudi zavrištaše kada neki od njih upadoše u tu strašnu rasehnu, za tren oka sagorevajući u prah i pepeo. Tle je odjednom bilo posuto leševima. S njegove leve strane, jedna prelepa zgrada sa zasvođenim prozorima poče da se topi kako je kamen prelazio u tečno stanje, a lava krvarila između ispucale kaldrme i iz pukotina.

Perin se diže na noge. To nije stvarno.

„Tarmon Gai’don!" vikali su ljudi. „Poslednja bitka je počela! To je kraj! Svetlosti, to je kraj!“

Perin se zatetura, pa se uhvati za komad kamena pokušavajući da ostane na nogama. Ruka ga je bolela, a prsti nisu hteli da ga slušaju, ali najgora je bila rana na nozi, tamo gde ga je strela pogodila. Čakšire i kaput bili su mu mokri od krvi, a nos mu je bio pun snažnog mirisa sopstvenog straha.

Znao je da taj košmar nije stvaran, ali kako da ne oseća užas? Na zapadu, Zmajeva planina prosipala je vatru, a stubovi crnog dima dizali su se u nebo. Kao da je čitava planina gorela, dok su se crvene reke slivale niz njene padine. Perin je osećao kako se ona trese i umire. Zgrade su pucale, podrhtavale, topile se i mrvile. Ljudi su umirali, zgnječeni pod kamenjem ili spaljeni nasmrt.

Ne. Neće dozvoliti da bude uvučen u to. Tle oko njega promenilo se i skršena kaldrma pretvorila se u uredno postavljene pločice; bio je to ulaz za sluge u Belu kulu. Perin primora sebe da se digne na noge i stvori jedan štap, da bi se oslanjao na njega dok šepa.

Ne mora da uništi ovaj košmar; mora da nađe Koljača. U tom užasnom mestu Perin će možda moći da stekne neku prednost. Koljač izvanredno vlada Tel’aran’riodom, ali možda je - ako Perina služi sreća - taj čovek ranije bio dovoljno vešt da izbegava košmare. Možda će ga ovaj iznenaditi.