Tornjevi ponoći

Perin zavrišta od muke. Glasa promuklog, očiju punih suza, Perin snagom volje napusti vučji san i ode, bežeći kao prava kukavica.

Egvena se probudi i uzdahnu. Očiju i dalje sklopljenih, duboko udahnu. Nakon bitke s Mesanom, um joj je bio napet - zapravo, muči je jaka glavobolja. Skoro da je bila poražena. Njeni planovi su uspeli, ali zbog težine događaja koji su se odigrali osećala se zamišljeno, pa čak i pomalo ophrvano.

Ipak, bila je to velika pobeda. Moraće da pretraži Belu kulu i pronađe ženu koja sada, nakon buđenja, ima um deteta. Nekako je znala da se Mesana neće oporaviti od toga. Znala je to i pre nego što je Bair rekla šta je imala.

Egvena otvori oči u prijatnoj mračnoj sobi, razmišljajući kako će sazvati Dvoranu i objasniti zašto se Šiven i Karlinja nikada neće probuditi. Dok se pridizala da sedne, odvojila je trenutak da žali za njima. Objasnila im je s kakvim će se opasnostima suočiti, ali i dalje se osećala kao da ih je izneverila. A Nikola, koja je uvek pokušavala da ide brže nego što bi trebalo. Nije smela da bude tamo. To...

Egvena se pokoleba. Šta se to oseća? Zar nije ostavila upaljenu svetiljku? Mora da se ugasila. Egvena prigrli Izvor i izatka svetlosnu kuglu, pa je postavi da joj lebdi iznad šake. Prizor koji je otkri potpuno je zgranu.

Providne zavese oko njenog kreveta crvenele su se od krvi, a na podu je bilo pet tela. Tri su bila u crnoj odeći. Jedan leš bio je nepoznati mladić u dolami Garde Kule. Poslednji je na sebi imao lep belo-crveni kaput i takve pantalone.

Gavin!

Egvena se baci na krevet i kleknu pored njega, ne obraćajući pažnju na to što je boli glava. Disao je plitko, a u boku mu je zjapila rana. Izatkala je Zemlju, Duh i Vazduh u Lečenje, ali teško da bi se moglo reći da je ona nadarena što se toga tiče. Nastavila je da radi, u bezglavom strahu. Vratilo mu se malo boje i rana je počela da se zatvara, ali ona nije mogla da uradi ni izbliza dovoljno.

„Pomoč!" viknula je. „Amirlin je potrebna pomoć!"

Gavin se promeškolji. „Egvena", prošapta, s mukom otvorivši oči.

„Ćuti, Gavine. Bićeš dobro. Pomoć! K Amirlin!"

„Ti... nisi ostavila dovoljno upaljenih svetiljaka", prošapta on.

„Molim?"

„Poruka koja sam poslao..."

„Nismo dobile nikakvu poruku", odgovori ona. „Budi miran. Pomoć!"

„Nikoga nema u blizini. Vikao sam. Svetiljke... dobro je... što nisi..." Nasmeši se ošamućeno. „Volim te."

„Lezi mirno", reče mu ona. Svetlosti! Zaplakala se.

„Ali ubice nisu bile tvoj Izgubljeni", reče on, tako da su mu se reči stapale. „Bio sam u pravu."

I jeste bio; čije su te nepoznate crne uniforme? Seanšanske?

Trebalo bi da sam mrtva, shvatila je. Da Gavin nije zaustavio trojicu ubica, nju bi ubili na spavanju i ona bi samo nestala iz Tel’aran’rioda. Ne bi ubila Mesanu.

Odjednom se oseti kao prava glupača i sav osećaj pobede potpuno ispari iz nje.

„Žao mi je", kaza joj Gavin sklapajući oči, „zbog toga što te nisam poslušao." Gubio se.

„U redu je, Gavine", odgovori mu ona, trepćući zbog suza u očima. „Sada ću te vezati. To je jedini izlaz."

On je neznatno snažnije stisnu za ruku. „Ne. Ne sem ako... ne želiš..."

„Budalo", odvrati mu ona pripremajući tkanja. „Naravno da želim da mi budeš Zaštitnik. Oduvek sam to želela."

„Zakuni se.“

„Zaklinjem se. Kunem ti se da želim da mi budeš Zaštitnik - i suprug." Položi mu dlan na čelo i rasprostre tkanje preko njega. „Volim te."

On oštro uzdahnu. Ona odjednom oseti isto što on oseća; oseti njegov bol kao da je njen. A zauzvrat, znala je da on sada oseća da su njene reči bile istinite.

Perin otvori oči i duboko udahnu. Plakao je. Da li ljudi plaču u snu kada sanjaju obične snove?

„Hvala Svetlosti", izusti Faila. On otvori oči i otkri da ona kleči pored njega, kao i još neko. Masuri?

Aes Sedai zgrabi Perina za glavu, a on oseti kako ga preplavljuje studen Lečenja. Rane na njegovoj nozi i preko grudi samo se zatvoriše.

„Pokušale smo da te Izlečimo dok si spavao", kaza mu Faila, stavljajući mu glavu u svoje krilo. „Ali Edara nas je zaustavila."

„To se ne sme. Sem toga, ne bi ni radilo." To je bio glas Mudre. Perin ju je čuo negde u šatoru. Trepnu. Bio je na svom ležaju. Napolju je bio polumrak.

„Prošlo je više od sat vremena", kaza on. „Trebalo je da ste već otišli."

„Ćuti", reče mu Faila. „Kapije opet rade i otišli su skoro svi. Ostalo je svega nekoliko hiljada vojnika - uglavnom Aijeli i Dvorečani. Zar misliš da bi oni otišli - zar misliš da bih ja otišla - bez tebe?" On se pridiže da sedne, pa obrisa čelo. Bilo je mokro od znoja. Pokuša da učini da znoj nestane, kao u vučjem snu. Naravno, to mu nije pošlo za rukom. Edara je stajala pored suprotnog šatorskog krila, iza njega. Odmeravala ga je pogledom.

On se okrenu Faili. „Moramo da odemo", promuklo reče. „Koljač sasvim sigurno ne radi sam. Negde je postavljena zamka, verovatno u obličju vojske. Neko s vojskom. Mogu da napadnu svakog časa."

„Možeš li da ustaneš?" upita Faila.