Veliki lov

Pokušao je da je zaobiđe i dođe do vrata, ali ona ga iznenada zgrabi za lice, nagnuvši ga tako da može da mu se zagleda u oči. Nešto kao da prođe kroz njega, topao talas koji poče od vrha glave, siđe do stopala, i vrati se. On otrže glavu iz njenih šaka.

„Zdrav si kao neka mlada divlja zver“, reče ona napućivši usne. „Ali ako si rođen s tim očima, ja sam Beli plašt.“

„To su jedine oči koje sam ikada imao“, odreza on. Osećao se pomalo uplašeno što se tako obraća jednoj Aes Sedai, ali iznenadio se koliko i ona kada ju je nežno uhvatio za ruke i podigao sebi s puta. Dok su se gledali, pitao se ko je bio više zaprepašćen. „Izvinjavam se“, ponovo kaza, i skoro potrča.

Moje oči. Moje proklete oči! Jutarnje sunce zablista i oči mu zasijaše kao žeženo zlato.

Rand se okretao na krevetu, pokušavajući da pronađe udoban položaj na tankom dušeku. Sunčeva svetlost kiptela je kroz otvore za strele, obojivši gole kamene zidove. Nije mogao da zaspi do zore, i ma koliko bio umoran, bio je siguran da ni sada neće moći. Kožni jelek bacio je na pod između kreveta i zida, ali sem toga bio je potpuno odeven, uključujući čak i nove čizme. Mač je oslonio uz krevet, a luk i tobolac bili su u uglu preko smotanih plaštova.

Stalno je pomišljao kako je trebalo da iskoristi priliku koju mu je Moiraina pružila i smesta ode. Osećao se tako čitave noći. Tri puta je ustajao da krene. Dvaput je otvorio vrata. Hodnici su bili prazni, izuzev nekoliko slugu koji su okasnili s poslom. Put je bio čist. Ali morao je da zna.

Perin uđe zevajući, pognute glave. Rand se pridiže. „Kako je Egvena? I Met?“

„Ona spava, bar mi tako kažu. Nisu me pustili u ženske odaje da je vidim. Met je...“ Perin se iznenada namršti, spuštenog pogleda. „Ako te toliko zanima, zašto ne odeš da ga posetiš? Mislio sam da te mi više ne zanimamo. Tako si rekao.“ Otvori svoj deo ormara i stade da traži čistu košulju.

„Jesam otišao do bolnice, Perine. Tamo je bila jedna Aes Sedai, ona visoka što je uvek uz Amirlin Tron. Rekla je da Met spava, a ja smetam, i da mogu da dođem neki drugi put. Zvučala je kao gazda Ten kada daje uputstva ljudima u mlinu. Znaš kako je gazda Ten oštar i sav ’uradi dobro iz prve, i to smesta’.“

Perin ne odgovori. Samo zbaci kaput i skide košulju preko glave.

Rand je neko vreme posmatrao svog prijatelja, a onda natera sebe da se nasmeje. „Hoćeš da čuješ nešto? Znaš šta mi je rekla? Aes Sedai u bolnici, hoću da kažem. Znaš koliko je visoka. Kao većina muškaraca. Da je šaku viša, mogla bi da me gleda pravo u oči. Pa, dobrano me je odmerila, a onda promrmljala: baš si visok, zar ne? Gde si bio kad sam imala šesnaest godina? Ma, gde si bio kad sam imala trideset godina? A onda se nasmejala kao da je sve to šala. Šta kažeš na to?“

Perin je završio s navlačenjem čiste košulje i popreko ga pogledao. Zbog svojih mišićavih ramena i gustih kovrdža, ličio je Randu na povređenog medveda. I to medveda koji nije shvatao zašto je povređen.

„Perine, ja...“

„Ako hoćeš da se šališ s Aes Sedai“, upade Perin, „to je tvoja stvar. Moj lorde.“ Stade da gura košulju u pantalone. „Ja ne provodim mnogo vremena u razmeni – duhovitosti, je li to pravi izraz? – duhovitosti s Aes Sedai. Doduše, ja sam samo smotani kovač, i mogao bih nekome da zasmetam. Moj lorde.“ Zgrabivši kaput s poda, krenu ka vratima.

„Nek sam spaljen, Perine, žao mi je. Bio sam preplašen i mislio sam da sam u nevolji – možda sam i bio; možda sam i dalje, ne znam – i nisam želeo da ti i Met zbog mene upadnete u nevolje. Svetlosti, sinoć su me sve žene u utvrdi čitavu noć tražile. Mislim da je to deo nevolja u kojima sam. Mislim. A Lijandrin... Ona...“ Mahnu rukama. „Perine, veruj mi, ne želiš da budeš deo ovoga.“

Perin stade, ali bio je okrenut prema vratima. Pomerio je glavu tek toliko da Rand vidi jedno zlatno oko. „Traže tebe? Možda su tražile sve nas.“

„Ne, tražile su mene. Voleo bih da nije tako, ali znam da jeste.“

Perin odmahnu glavom. „Znam da je Lijandrin mene tražila. Čuo sam.“

Rand se namršti. „Zašto bi... to ništa ne menja. Vidi, pustio sam jezik i rekao ono što nije trebalo da kažem. Nisam to mislio, Perine. Sada, molim te, reci mi kako je Met.“

„Spava. Leana – to je Aes Sedai – kaže da će za nekoliko sati biti na nogama.“ Slegnu ramenima s nelagodom. „Mislim da laže. Znam da Aes Sedai nikad ne lažu, ili bar da ne možeš da ih uhvatiš, ali ona je lagala. Ili barem nešto tajila.“ Zastade i popreko pogleda Randa. „Nisi mislio sve ono? Zajedno ćemo otići odavde? Ti, ja i Met?“

„Ne mogu, Perine. Ne mogu ti reći zašto, ali zaista moram da odem sa... Perine, čekaj!“

Vrata se zalupiše za njegovim prijateljem.