Veliki lov

„A ona će pre no što pređeš dve poslati za tobom poteru. Ono što Amirlin želi, čobanine, to i dobije.“ Namestio je Randov pojas s mačem tako da je velika kopča bila po sredini. „Ono što sada radim najbolje je za tebe. Veruj mi.“

„Ali zašto sve ovo? Šta sve to znači? Zašto da stavim ruku preko srca ako Amirlin Tron ustane? Zašto da odbijem sve sem vode – nije da želim da delim obrok s njom – a onda da sipam nekoliko kapi na pod i kažem: Zemlja je žedna? A ako me pita koliko imam godina, zašto da joj kažem koliko je vremena prošlo otkako sam dobio mač? Nisam shvatio ni polovinu onog što si mi ispričao.“

„Tri kapi, čobanine. Nemoj da sipaš. Treba da poprskaš. Samo tri kapi. Možeš kasnije da shvatiš o čemu se radi, samo to sada upamti. Misli o tome kao o poštovanju običaja. Amirlin će postupiti s tobom kako bude morala. Ako misliš da možeš to izbeći, onda možeš i da veruješ kako ćeš odleteti na mesec, kao Len. Ne možeš da pobegneš, ali možda možeš neko vreme da izdržiš. A možda ćeš, u najmanju ruku, moći i da sačuvaš ponos. Svetlost me spalila, verovatno samo gubim vreme, ali nemam pametnija posla. Budi miran.“ Zaštitnik izvuče iz džepa dugu široku zlatnu vrpcu i zamršenim čvorom zaveza je oko Randove leve ruke. Za čvor pričvrsti crvenu značku, orla raširenih krila. „Dao sam da se to načini da ti poklonim.

Izgleda da je sada pravo vreme. To će ih naterati da se zamisle.“ Sada više nije bilo sumnje: Zaštitnik se zaista smeškao.

Rand zabrinuto spusti pogled na značku. Caldazar. Crveni orao Maneterena. „Trn u nozi Mračnoga“, promrmlja, „i grana koja sputava njegovu ruku.“ Pogleda Zaštitnika. „Maneteren je davno mrtav i zaboravljen, Lane. To je sada samo ime u knjigama. Postoje samo Dve Reke. Šta god drugo da sam, ja sam čobanin i seljak. To je sve.“

„Pa, mač koji nije mogao biti slomljen na kraju beše skrhan, čobanine, ali do poslednjeg trena borio se protiv Senke. Postoji jedno pravilo, iznad svih ostalih, kako biti muškarac: šta god da dođe, suoči se s tim stojeći. Jesi li sada spreman? Amirlin Tron čeka.“

Uz hladne oštrice koje su ga probadale, Rand pođe za Zaštitnikom.

8

Ponovorođeni Zmaj

Rand je isprva bio ukočen i nervozan. Suoči se s tim uspravan. Lako je bilo Lanu da kaže. Nije Amirlin Tron njega pozvala. On nije morao da brine da li će ga smiriti, ili nešto još i gore, pre smiraja dana. Rand se osećao kao da mu je nešto zastalo u grlu; nije mogao da guta, a žarko je želeo da proguta pljuvačku.

Hodnici su bili puni ljudi: slugu koji su obavljali svoje jutarnje poslove, ratnika koji su preko kućnih ogrtača nosili mačeve. Nekoliko dečaka s malim mačevima za vežbu držalo se svojih starijih, pokušavajući da hodaju kao oni. Ništa nije govorilo da se tu odigrala bitka, ali čak su i deca delovala kao da su na oprezu. Odrasli su ličili na mačke koje čekaju da se pojave pacovi.

Ingtar čudno pogleda Randa i Lana. Otvori usta, ali ništa ne reče dok su prolazili kraj njega. Kađin, visok i vitak, podiže pesnicu i povika: „ Tai’šar Malkier! Tai’šar Maneteren!“ Istinska krv Malkijera. Istinska krv Maneterena.

Rand poskoči. Svetlosti, zašto je to rekao? Ne budi budala, kaza sebi. Ovde svi znaju za Maneteren. Znaju svaku staru priču, ako u njoj ima borbe. Nek sam spaljen, moram da se obuzdam.

Lan podiže pesnicu u odgovor. „Tai’šar Sijenar!“

Ako počne da beži, hoće li moći da se izgubi u gužvi dok ne stigne do konja? Ako pošalje tragače za mnom... Svakim korakom bivao je sve napetiji.

Kada su se približili ženskim odajama, Lan iznenada naredi: „Mačka prelazi dvorište! “

Prepadnut, Rand nagonski zauze stav kome je bio naučen, pravih leđa ali svaki mišić beše opušten, kao da mu celo telo visi o koncu. Bilo je to ležerno, skoro nadmeno držanje. Iako je delovao opušteno, nije se tako osećao. Nije imao vremena da se zapita šta to radi. Prešli su poslednji hodnik koračajući jedan kraj drugog.

Žene na ulazu u ženske odaje mirno su ih gledale dok su se približavali. Neke su sedele za pisaćim stolovima, proveravajući zapise i povremeno unoseći nešto u njih. Druge su plele ili vezle. Gospe u svili čuvale su ovu stražu, kao i žene u služinskoj odeći. Zasvođena vrata bila su otvorena. Čuvale su ih samo žene. Niko više nije bio potreban. Nijedan Šijenarac ne bi ušao nepozvan, ali svaki je bio spreman da brani ta vrata ako se ukaže potreba, i bio bi užasnut ako bi do toga došlo.