Veliki lov

Randov stomak goreo je od kiseline. Pogledaće naše mačeve i poslati nas natrag. Pa, to i hoću, zar ne? Ako odbiju da nas propuste, možda ću moći da uteknem. Ako ne nahuškaju stražare na nas. Držao se stava kome ga je Lan naučio, kao što bi se držao plutajuće grane u poplavi. Taj stav bio je jedino što ga je sprečavalo da se okrene i pobegne.

Jedna od pratilja gospe Amalise, Nisura, žena okruglog lica, odloži vez i ustade kada se oni zaustaviše. Pogled joj prelete preko mačeva i ona stisnu usne, ali nije ih ni pomenula. Sve žene ostaviše ono što su radile i stadoše ćutke i napeto da posmatraju.

„Čast vama obojici“, neznatno naklonivši glavu reče Nisura. Okrznula je pogledom Randa, tako brzo da skoro nije ni bio siguran da ga je primetio. To ga je podsetilo na ono što je Perin rekao. „Amirlin Tron vas očekuje.“ Mahnula je, i dve druge gospe – ne sluškinje; bili su počastvovani – istupiše kao pratnja. Žene se pokloniše, za dlaku dublje od Nisure, i pokazaše im da prođu kroz vrata. Obe ispod oka pogledaše Randa. Posle toga nisu ga ni primećivale.

Da li su sve nas tražile, ili samo mene? Zašto bi tražile sve nas?

Kada uđoše, bilo je kao što je Rand i očekivao – dvojica muškaraca u ženskim odajama gde su muškarci bili retkost – podiže se nekoliko obrva zbog njihovih mačeva; ali nijedna žena ne progovori. Tek su za njima dvojicom nastajale raspričane grupice. Mrmljanje je bilo pretiho da bi Rand išta razabrao. Lan je išao napred, kao da ga se sve to ne tiče. Rand je bio na korak iza njihove pratnje, i želeo da može da čuje šta se priča.

A onda stigoše do odaja Amirlin Tron. Tri Aes Sedai bile su u hodniku ispred vrata. Visoka Aes Sedai, Leana, držala je svoj štap sa zlatnim plamenom. Rand nije znao druge dve. Sudeći po resama, jedna je bila iz Belog Ađaha, a druga iz Žutog. Ali sećao se njihovih lica i kako su ga gledale dok je jurio kroz ove hodnike. Glatka lica Aes Sedai, sa očima koje znaju. Posmatrale su ga podignutih obrva i napućenih usana. Žene koje su dovele Lana i Randa nakloniše se, predajući ih Aes Sedai.

Leana uz mali osmeh odmeri Randa. Uprkos smešku, glas joj beše oštar. „Šta si danas doveo Amirlin Tron, Lane Gaidine? Mladog lava? Bolje da paziš da ga Zelene ne vide, ili će ga jedna od njih vezati pre no što stigne da udahne. Zelene vole da ih vežu dok su mladi.“

Rand se pitao da li je moguće znojiti se unutar kože. Osećao se kao da mu je to uspelo. Želeo je da pogleda Lana, ali setio se dela Zaštitnikovih uputstava. „Ja sam Rand al’Tor, sin Tama al’Tora, od Dve Reke, koje nekada behu Maneteren. Kako me Amirlin Tron pozva, Leana Sedai, tako ja dođoh. Stojim spreman.” Bio je iznenađen što mu glas nijednom nije zadrhtao.

Leana trepnu, a osmeh joj se pretvori u zamišljen pogled. „Ovo bi trebalo da je čobanin, Lane Gaidine? Jutros nije bio tako siguran u sebe.“

„On je muškarac, Leana Sedai”, odlučno reče Lan. „Ni više ni manje od toga. Mi smo ono što smo.“

Aes Sedai odmahnu glavom. „Svet je svakim danom sve čudniji. Pretpostavljam da će kovač sada nositi krunu i govoriti u Visokom pojanju. Čekajte ovde.” S tim rečima, nestade da ih najavi.

Nije je bilo samo nekoliko trenutaka, ali Rand beše nelagodno svestan pogleda Aes Sedai koje su ostale. Pokušao je da im mirno uzvrati pogled, onako kako mu je Lan rekao, a one stadoše da šapuću jedna drugoj. Šta li pričaju? Šta znaju? Svetlosti, da li će me smiriti? Staje Lan mislio kada je pričao o suočavanju s onim što dolazi?

Leana se vratila i mahnula Randu da uđe. Kada Lan pođe za njim, ona mu štapom prepreči put, zaustavivši ga. „Ne ti, Lane Gaidine. Moiraina Sedai ima posla za tebe. Tvoje lavlje mladunče biće sasvim sigurno.”

Vrata se zatvoriše za Random, ali ne pre no što je do njega dopro Lanov glas, odlučan i snažan, ali tih, tako da ga je samo on čuo: „ Tai’šar Maneteren!“

Moiraina je sedela na jednom kraju sobe, a jedna od Smeđih Aes Sedai koje je video u tamnici na drugom, ali pažnju mu je privukla žena u visokoj stolici iza širokog stola. Zavese su bile delimično navučene preko proreza za strele, ali iza nje je bilo dovoljno svetlosti da bude teško razaznati joj lice. Ipak ju je prepoznao. Bila je to Amirlin Tron.

On se brzo spusti na jedno koleno, držeći levu ruku na balčaku mača, pritisnuvši šareni čilim desnom pesnicom i naklonivši glavu. „Kao šio me pozva, majko, tako ja dođoh. Stojim spreman.” Podiže glavu na vreme da vidi njene uzdignute obrve.

„Je li tako, momče?” Skoro da je zvučala kao da je to zabavlja, a bilo je još nečeg što nije mogao da dokuči. Sigurno da nije delovala zabavljeno. „Ustani, momče, i daj da te pogledam.”