Veliki lov

To je tvoja sudbina. Čuo je to ranije, u snu koji možda nije potpuno bio san. Pitao se šta bi Amirlin rekla da zna da mu se Ba’alzamon obratio u snovima. S tim je završeno. Ba’alzamon je mrtav. Video sam kako umire.

Iznenada shvati da čuči kao žabac, tresući se pred njihovim očima. Pokušao je da ponovo obrazuje prazninu, ali glasovi su mu kolali kroz glavu, uništavajući svaki pokušaj. To je tvoja sudbina. Beba je ležala u snegu. Ti si Ponovorođeni Zmaj. Ba’alzamon je mrtav. Rand je dobro ime, Kari. Neću da budem upotrebljen! Posegavši za svojom tvrdoglavošću, prisili se da ustane i da se uspravi. Suoči se s tim uspravan. U najmanju ruku možeš da sačuvaš ponos.

Tri Aes Sedai bezizražajno su ga gledale.

„Šta...“ Primorao je sebe da mirnim glasom kaže: „Šta ćete da uradite sa mnom?“

„Ništa“, odgovori Amirlin, a on trepnu. To nije bio odgovor koji je očekivao, koga se bojao. „Kažeš da želiš da pratiš svoje prijatelje s Ingtarom, i možeš. Nisam te ni na koji način označila. Neke od sestara možda znaju da si ta’veren, ali ne više od toga. Samo nas tri znamo šta si zaista. Tvoj prijatelj Perin biće doveden k meni kao i ti što si. A tvog drugog prijatelja posetiću u bolnici. Možeš slobodno da ideš, bez straha da ćemo nahuškati Crvene sestre na tebe.“

Šta si zaista. Gnev se iznova rasplamsa u njemu, vreo i razoran. Prisilio ga je da ostane skriven. „Zašto?“

„Proročanstva moraju biti ispunjena. Puštamo te da ideš, znajući šta si, zato što bi drugačiji izbor osudio svet koji mi poznajemo na smrt, a Mračni bi pokrio zemlju ognjem i smrću. Ali pazi, tako ne misle sve Aes Sedai. I ovde, u Fal Dari, ima njih koje bi te uništile da znaju desetinu onog što si. Ne bi im bilo ništa više žao no kad čiste ribu. Ali opet, ima i ljudi s kojima si delio smeh a isto to bi učinili, samo da znaju. Vodi računa, Rande al’Tore, Ponovorođeni Zmaju.“

Odmerio je svaku od njih pogledom. Vaša proročanstva nisu dao mune. Uzvratiše mu pogled tako smireno da skoro nije verovao kako ga ubeduju da je najomraženiji čovek u istoriji. Prošao je pravo kroz strah i našao se na nekom mestu gde je vladala hladnoća. Jedino ga je bes grejao. Mogle su da ga smire, ili pretvore u pepeo na licu mesta – više ga nije bilo briga.

Seti se Lanovih uputstava. S levom rukom na balčaku, on okrenu mač iza sebe, uhvativši kanije desnom, a onda se pokloni, držeći ruke pravo. „S tvojim dopuštenjem, majko, mogu li da napustim ovo mesto?“

„Imaš moje dopuštenje da ideš, sine moj.“

Ispravivši se, zadržao se još trenutak. „Nećete me upotrebiti“, rekao im je. Dok se okretao i odlazio vladala je tišina.

U sobi je bilo tiho dugo pošto je Rand otišao, sve dok Amirlin teško ne uzdahnu. „Ne sviđa mi se ovo što smo uradile”, progovori ona. „Bilo je neophodno, ali... Da li je uspelo, kćeri moja?“

Moiraina odmahnu glavom. Beše to jedva primetan pokret. „Ne znam. Ali jeste bilo neophodno. I dalje je tako.“

„Neophodno”, složila se Verin. Dodirnu čelo, a onda se zagleda u vlažne prste. „Snažan je. A i tvrdoglav, baš kao što si rekla, Moiraina. Mnogo je snažniji no što sam očekivala. Možda ćemo i morati da ga smirimo pre...”, razrogači oči. „Ali ne smemo, zar ne? Proročanstva. Svetlost nam oprostila zbog onog što puštamo na svet.”

„Proročanstva”, kaza Moiraina, klimnuvši glavom. „Nakon svega, učinićemo ono što budemo morale. Kao što i sada činimo.”

„Što budemo morale”, reče Amirlin. „Da. Ali kada nauči da usmerava, neka nam Svetlost svima bude u pomoči.”

Ponovo zavlada tišina.

Spremala se oluja. Ninaeva je to osećala. Velika oluja, gora od bilo koje u njenom životu. Mogla je da sluša vetar i čuje kakvo će vreme biti. Sve Mudrosti tvrdile su da to mogu, iako mnoge nisu mogle. Ninaeva se bolje osećala zbog te sposobnosti, pre no što je saznala da je to vid Moći. Svaka žena koja je mogla da sluša vetar, mogla je i da usmerava, iako većina verovatno nije bila svesna šta zaista čini.

Ali ovoga puta nešto nije bilo u redu. Jutarnje sunce bilo je nalik na zlatnu loptu na jasnom plavom nebu, a ptice su pevale u vrtovima, ali to nije bilo to. Slušanje vetra ne bi imalo svrhe da nije mogla da predvidi kakvo će vreme biti pre no što to postane vidljivo golim okom. Ovoga puta, nešto nije bilo u redu s tim osećajem. Nešto nije bilo kako treba. Osećala je da je oluja udaljena, da je predaleko da bi je uopšte i primetila. Ali istovremeno osećala je da bi trebalo da pljušti kiša, sneg i grad, sve u isti mah. Da zavija vetar toliko jak da razbaca kamenje utvrde. A takođe je mogla i da oseti dobro vreme, koje će trajati danima, ali to je bilo prigušeno onim drugim osećajem.