Veliki lov

Prešao je Most cveća, preko jednog od mnogobrojnih gradskih kanala, u Mirisnu četvrt, lučki deo Ilijana. Kanal je smrdeo na sadržaj noćnih posuda. Nije bilo ni znaka da je ikada bilo cveća u blizini mosta. Četvrt je smrdela na konoplju i katran od brodogradilišta i dokova, i na kiseo lučki mulj. Sve to bilo je samo pojačano vrelim vazduhom, skoro dovoljno vlažnim da se pije. Domon je teško disao. Svaki put kad bi se vratio iz severnih zemalja bio bi iznenađen ranom letnjom vrelinom Ilijana, iako se tu rodio.

U jednoj ruci nosio je čvrstu palicu, a druga mu je počivala na balčaku kratkog mača, koji je često koristio braneći palube svoje rečne barke od razbojnika. Nemalo je lopova vrebalo u ovim noćima proslave, kada je plen bio bogat i najčešće natopljen vinom.

Ali on je ipak bio stamen i mišićav čovek. Oni što su tražili zlatan ulov procenili bi po jednostavnom kaputu da on nije dovoljno bogat da bi vredelo nasrtati na tako krupnog čoveka s takvom motkom. Nekolicina onih koji su ga jasno videli kada je prešao preko dela ulice osvetljenog svetlošću s jednog prozora, odmakli su se podalje dok nije otišao. Tamna kosa do ramena i duga brada s neobraslom gornjom usnom bile su okvir jednog okruglog lica. Ali to lice nikada nije bilo meko, a sada je bilo sumorno i odlučno, kao da je nameravalo da prođe kroz zid. Morao je da se sretne s jednim čovekom, i nimalo nije bio srećan zbog toga.

Još slavljenika prođe kraj njega, nemelodično pevajući. Vino je pomutilo njihove reči. „Rog Valera“, moja matora baba!, sumorno pomisli Domon. Moja brodica to zašta očem da s’ držim. I za moj mi život, sreća da me napusti.

Ugura se u gostionicu sa znakom velikog jazavca s belim prugama koji na zadnjim nogama igra s čovekom sa srebrnom lopatom. Zvala se Jazavčevo olakšanje, iako čak ni Nijeda Sidoro, gostioničarka, nije znala šta bi to trebalo da znači; u Ilijanu je oduvek postojala gostionica s tim imenom.

Trpezarija je bila dobro osvetljena i tiha, poda pokrivenog piljevinom. Nekoliko muzičara tiho je sviralo dvanaestostrunu biternu. Bila je to jedna od tužnih pesama Morskog naroda. Nijeda nije dopuštala gužvu, a njen nećak Bili bio je dovoljno veliki da nosi čoveka u jednoj ruci. Mornari, lučki radnici i nosači dolazili su u Jazavca

na čašicu pića i priče, ili neku igru kamenova ili strelica. Soba je sada bila poluprazna; karneval je primamio čak i ljude koji su voleli tišinu. Razgovor je bio prigušen, ali Domon ču kako se spominje Lov, lažni Zmaj koga su uhvatili Muranđani i onaj što ga Tairenci jure kroz Hadon Mirk. Izgleda da je bilo izvesnih nesuglasica oko toga da li bi bilo bolje da strada lažni Zmaj ili Tairenci.

Domon se namršti. Lažni Zmajevi! Sreća da me ostavi, nem’ neopasno mesto ovi dani. Ali nije ga zaista bilo briga za lažne Zmajeve, ništa više no za Lov.

Punačka vlasnica, kose podignute u punđu, brisala je krčag, oštro posmatrajući svoje mušterije. Nije prestala s poslom, nije ga čak ni pogledala, ali levi očni kapak joj se spusti i pogled joj na trenutak polete ka trojici ljudi za stolom u jednom uglu. Bili su tihi čak i za Jazavca, skoro svečani, a njihove zvonaste somotske kape i tamni kaputi, izvezeni preko grudi srebrnim, skerletnim i zlatnim prugama, odskakali su od jednostavne odeće ostalih posetilaca.

Domon uzdahnu i sam sede za jedan sto u uglu. Kairhijenjanin, ovi put. Uze krčag tamnog piva od služavke i žedno otpi. Kado je spustio krčag, trojica ljudi u prugastim kaputima stajali su kraj njegovog stola. On načini neprimetan pokret rukom, znak Nijedi da mu Bili nije potreban.

„Kapetan Domon?“ Niko od njih nije imao posebnih oznaka, ali po govornikovom držanju Domon zaključi da je on vođa. Uprkos skupoj odeći, nije izgledalo da su naoružani. Činilo se kao da im oružje nije potrebno. Oči na tim tako običnim licima gledale su veoma odlučno. „Kapetan Talasa Bejl Domon?“

Domon kratko klimnu, a trojica sedoše ne čekajući poziv. Isti čovek nastavi da govori; druga dvojica samo su netremice gledali. Stražari, pomisli Domon, ako s’ tako obukli. Koji lije on kad. ga paz’stražari?

„Kapetane Domone, znamo osobu koja mora biti prevezena od Majena do Ilijana.”

„Talas dođe rečna lađa“, preseče ga Domon. „Ne za po duboke vode.“ To baš i nije bilo tačno, ali za prašinare je dovoljno blizu istini. Barem za toliko promena. Oni u Tir više budu pametni.

Čovek kao da nije ni primetio upadicu. „Čuli smo da odustajete od rečne trgovine.“