Veliki lov

Detaljno je pregledao pečate i potpis, držeči dokument blizu svetiljke. Nos mu je skoro doticao pergament, ali prvome nije mogao naći zamerke, a što se drugoga tiče, pojma nije imao kako Galdrijanov rukopis izgleda. Ako je ovo uopšte potpisao kralj. Pretpostavljao je da je potpisnik, ko god to stvarno bio, dobro oponašao Galdrijanove žvrljotine. U svakom slučaju, to nije mnogo menjalo stvari. U Tiru bi to pismo presudilo svakom Ilijancu u čijim bi rukama bilo nađeno. Ili u Majenu, gde je uticaj Tairena bio tako jak. U ovom trenutku nije bilo rata, i ljudi su slobodno posećivali obe luke, ali u Tiru nisu voleli Ilijance, i obratno. Pogotovu uz ovakav izgovor.

Nosio se na trenutak pomišlju da na plamenu svetiljke spali pergament – bio je opasan u Tiru ili Ilijanu, ili bilo kom mestu koga je mogao da se seti – ali naposletku ga pažljivo spakova u tajni pretinac pod stolom, skriven pločom koju je samo on znao da otvori.

„Sve u mojem posedu, a?“

Sakupljao je stare stvari koliko se to moglo živeći na brodu. Ono što nije mogao da kupi, zbog cene ili veličine, prikupljao je gledanjem i pamćenjem. Svi ti ostaci minulih vremena, ta čudesa raštrkana po svetu, oni su ga kada je bio dečak i privukli životu na brodu. Na poslednjem putovanju u Maradon dodao je svojoj zbirci četiri stvari, i tada su Prijatelji Mraka počeli da ga progone. Neko vreme i Troloci. Čuo je da je Beli Most spaljen do temelja odmah pošto je on otplovio odatle, a bilo je glasina ne samo o Trolocima, već i o Mirdraalima. Sve to zajedno ubedilo ga je da ne umišlja, da bude na oprezu kada su mu ponudili onaj prvi neobičan posao. Bilo je to suviše novca za jednostavno putovanje do Tira, a i bilo je potkovano preslabom pričom.

Počevši da kopa po svom kovčegu, izvadio je na sto ono što je kupio u Maradonu. Svetlosni štapić, ostatak Doba legendi, ili se tako pričalo. Sigurno je da više niko ne zna kako se prave. Bio je skup, i redi od poštenog magistrata. Izgledao je kao jednostavan stakleni štapić, deblji od palca i malo kraći od podlaktice, ali kada bi ga uzeo u ruke, zasvetleo bi kao svetiljka. Svetlosni štapići su i pucali kao staklo; skoro je izgubio Talas u požaru što ga je izazvao prvi štapić koji je posedovao. Mala rezbarija čoveka s mačem od potamnele slonovače. Čovek koji mu je to prodao tvrdio je da počneš da se osećaš toplo ako je dovoljno dugo držiš. Domon nikada nije, kao ni bilo ko od posade kome je dopuštao da je uzmu u ruke, ali bila je stara, a to je njemu bilo dovoljno. Lobanja mačke velika kao u lava, i toliko stara da se pretvorila u kamen. Ali nijedan lav nikada nije imao očnjake, skoro kljove, stopu dugačke. I debeli disk veličine dlana, pola beo, a pola crn. Zmijolika linija razdvajala je boje. Trgovac u Maradonu tvrdio je da je to iz Doba legendi, misleći da laže, ali Domon se samo malo cenkao pre no što je platio, prepoznavši ono što trgovac nije: drevni simbol Aes Sedai pre Slamanja sveta. Baš i nije bilo bezbedno imati tako nešto, ali to nije bila stvar koje bi se prošao neko očaran starinama.

I srcokamen. Trgovac se nije usudio da i to doda onome za šta je mislio da su laži. Nije bilo tog rečnog trgovca u Maradonu koji bi sebi mogao da priušti makar i komadić cuendilara.

Disk je bio tvrd i gladak u njegovoj ruci, i potpuno bezvredan, izuzevši njegovu starost. Ali on se pribojavao da ga zbog toga proganjaju. Svetlosni štapići, rezbarije od slonovače, pa čak i okamenjene kosti – sve je to i ranije viđao, na drugim mestima. Ali čak i ako je znao šta žele – ako jeste – i dalje nije imao pojma zašto, a više nije ni bio siguran ko su njegovi progonitelji. Marke Tar Valona i drevni simbol Aes Sedai. Protrljao je usne; osećao je na jeziku gorki ukus straha.

Kucanje na vratima. On spusti disk i namače smotane karte preko stvari na stolu. „’Ajde.“

Jarin uđe. „Prošli smo nasipe, kapetane.“

Domon se iznenadi, a onda naljuti na samoga sebe. Nije trebalo da se toliko zaokupi da ne oseti kada je Talas zašao u dublju vodu. „Na zapad, Jarine. Staraj se za to.“

„Ebou Dar, kapetane?“

Nije dovoljno daleko. Ni za pet stotina liga.

„Pristaćemo tek da nabavim karte i da dopunimo vode, i onda plovimo na zapad.“

„Zapad, kapetane? Tremalking? Morski narod ne voli tuđe trgovce.“

„Aricki okean, Jarine. Mnogo se trguje između Tarabona i Arad Domana, a da l’ ima tarabonskog il’ domanskog broda da je vredan da brineš. Ču’ da ne voli se more tamo. I oni gradići na Tomanskoj glavi; svaki ko da je nada sve narode, i sve to. Mož’ čak i pokupimo saldejska krzna i leden biber iz Bandar Ebana.“

Jarin polako odmahnu glavom. Uvek je na sve gledao crno, ali bio je dobar mornar. „Krzna i biber će tamo više koštati no da idemo uz reku po njih, kapetane. A čuo sam da se tamo vodi neki rat. Ako su Tarabon i Arad Doman u sukobu, možda ni ne bude trgovine. Sumnjam da ćemo zaraditi mnogo od gradova na Tomanskoj glavi, čak i da je sve mirno. Falme je najveći, a on nije baš veliki.“