Veliki lov

„Nije to sve, kapetane“, kaza Jarin. „Obradili su Karna noževima, kao da su hteli da im nešto kaže. A nema ni sat kako su neki pokušali da se uvuku na Talas. Lučka straža ih je oterala. Treći put za deset dana. Lučki pacovi nisu tako uporni. Oni vole da puste da uzbuna prođe pre no što ponovo pokušaju. A i sinoć je neko pretresao moju sobu u Srebrnom delfinu. Uzeše nešto srebra da pomislim da su lopovi, ali ostavili su onu moju kopču za kaiš, onu što je ukrašena poludragim kamenjem, a bila je na vidnom mestu. Šta se dešava, kapetane? Ljudi su uplašeni, a i ja sam pomalo nervozan.“

Domon ustade. „Uzbunjuj posadu, Jarine. Nađi i’ i rekni im da će Talas da zaplovi čim se ukrca nji’ dovoljno da ga opslužuju.“ Gurnuvši pergament u džep svog kaputa, on zgrabi vreću zlata i gurnu svog zamenika kroz vrata pred sobom. „Uzbunjuj i’, Jarine, jer ja ostavim svakoga koji ne stigne. Ima da i’ ostavim nek stoje na dok.“

Domon gurnu Jarina ne bi li ga naterao da potrči, a onda se zaputi ka dokovima. Izbegavali su ga čak i džeparoši koji su čuli zveckanje njegove torbice, jer je hodao kao čovek spreman da ubije.

Kada je stigao, već je bilo posade na palubi Talasa. Još ih je više bosonogih trčalo niz kameni kej. Nisu znali čijeg se proganjanja plašio, niti da li ga je išta i progonilo, ali znali su da je dobro zaradio, a po ilijanskom običaju, deo je davao posadi.

Talas je bio osamdeset stopa dugačak, s dva jarbola, i vrlo širok. Bilo je prostora za teret i na palubi i u potpalublju. Uprkos onome što je Domon rekao Kairhijenjanima – ako su to bili – mislio je da može da zaplovi po pučini. Olujno more leti je bilo mirnije.

„Moraće“, promrmlja i krenu ka svojoj kabini u potpalublju.

Bacio je kesu zlata na krevet, postavljen uza zid kao i sve ostalo u krmenoj kabini, i izvadio pergament. Upalivši svetiljku i okačivši je o kuku na tavanici, poče da odmerava zapečaćeni dokument, pokušavajući da ga bez otvaranja pročita. Namršti se kada začu kucanje na vratima.

„’Ajde.“

Jarin pomoli glavu. „Samo se trojica nisu ukrcali, kapetane. Nisam mogao da ih pronađem, ali pustio sam buvu po svim krčmama, gostionicama i tavernama u četvrti. Biće na brodu pre no što se dovoljno rasvetli da krenemo uz reku.“

„Talas polazi odma’. Na more.“ Domon preseče Jarinove proteste o svedu i plimi, i kako Talas nije pravljen za otvoreno more. „Smesta! Talas mož’ da plovi i kad je skroz oseka. Da l’ si zaboravijo kako se plovi po zvezdama? Izvedi ga, Jarine. Odma’ izvedi i vraćaj se ’vamo ka’ prođemo nasipe.”

Njegov zamenik je oklevao – Domon nikada nije propuštao priliku da bude na palubi i izdaje naređenja ako je u izgledu bila nezgodna plovidba, a noćna plovidba je bila nezgodna – a onda ipak klimnu glavom i izgubi se. Trenutak kasnije u Domonovoj kabini začu se kako Jarin uzvikuje naredbe i kako bosa stopala tutnje po palubi. Domon ni na šta nije obraćao pažnju, čak ni kada se brod zaljuljao, uhvativši plimu.

Naposletku skide staklo sa svetiljke i gurnu nož u plamen. Zadimilo se dok se sečivo žarilo, ali pre no što metal stiže da pocrveni, on gurnu karte ukraj i pritisnu pergament na sto, polako zasecajući vrelim čelikom ispod pečatnog voska. Pergament se otvori.

Bio je to jednostavan dokument, bez uvoda ili pozdrava, ali se od njega preznojio.

Nosilac ovoga je Prijatelj Mraka, tražen u Kairhijenu zbog ubistava i drugih poganih zločina, najmanji od kojih je krađa od Naše Osobe. Zahtevamo od vas da zadržite ovog čoveka i sve stvari pronađene u njegovom vlasništvu, sve do najmanje. Naš predstavnik će doći da preuzme ono što je od Nas ukradeno. Neka sve što je u njegovom posedu, izuzev onoga na šta Mi polažemo pravo, bude vama nagrada za njegovo hvatanje. Neka gnusni zločinac bude smesta obešen, kako njegova od Senke izrođena zlodela ne bi više mračila Svetlost.

Zapečaćeno Našom rukom

Galdrijan su Rijatin RijeKralj KairhijenaBranilac Zmajevog zida

U tankom sloju crvenog voska ispod pečata bilo je utisnuto Izlazeće sunce, pečat Kairhijena, i Pet zvezda kuće Rijatin.

„Branilac Zmajevog zida, moja matora baba“, progunđa Domon. „Lepo li pravo ima čova da s’ još tako zove.“