Veliki lov

„Mož’ da, a mož’ i ne. Nisam rešijo.“ Samo što jeste. Neće se vraćati uz reku, nazad u Krajine, ni za svu krijumčarenu svilu. Saldejska krzna i ledeni biber nisu bili toga vredni. To nikakve veze nije imalo s lažnim Zmajem za koga je čuo da se tamo pojavio. Ali pitao se kako su saznali. Nikome o tome nije govorio, ali i drugi su za to čuli.

„Do Majena možete da se držite obale. Svakako biste, kapetane, bili voljni da plovite duž obale za hiljadu zlatnih maraka.“

Domon iskolači oči. Bilo je to četvorostruko više od poslednje ponude, a i ta je bila dovoljna da čoveku pođe voda na usta. „Kog’ ’oćete za te pare dovedem? Prvu ličnos’ od Majena? Jel’ je Tir skroz izbacijo?“

„Imena vam nisu potrebna, kapetane.“ Čovek stavi na sto veliku kožnu torbicu i zapečaćeni pergament. Torbica zazvecka kada on gurnu sve zajedno preko stola. Veliki crveni voštani krug koji je držao pergament imao je na sebi Izlazeće sunce Kairhijena. „Dve stotine unapred. Za hiljadu maraka, mislim da vam imena nisu potrebna. Predajte to, čitavog pečata, lučkom kapetanu Majena, i on će vam dati još tri stotine, kao i vašeg putnika. Ostatak ću vam isplatiti kada putnik bude ovde. Sve dok ne pokušate da otkrijete ko je ta osoba.“

Domon duboko udahnu. Srećo, put bi se isplatijo da ne bude ni pola pare više od onog u te kese. A hiljadu je bilo više novca no što bi mu ostalo od tri godine rada. Pretpostavljao je, ako bi začeprkao još malo, bilo bi drugih naznaka, samo naznaka, da je putovanje u vezi s tajnim poslovima između ilijanskog Saveta devetorice i Prve od Majena. Grad-država Prve samo što zvanično nije bio provincija Tira, i nema sumnje da bi ona želela pomoć Ilijana. A mnogi su u Ilijanu govorili da je vreme za još jedan rat, da Tir guta više no što mu pripada od trgovine na Olujnom moru. Fina bi to mreža bila da ga ulovi, da prošlog meseca nije imao sve zajedno tri takve ponude.

On pođe rukom da uzme torbicu, a čovek koji je pričao uhvati ga. Domon ga prostreli pogledom, ali ovaj mu ga smireno uzvrati.

„Morate zaploviti čim pre, kapetane.“

„Pre zore“, odvrati Domon, a čovek klimnu i pusti ga.

„Onda, pre zore, kapetane Domone. Zapamtite, samo čovek koji pazi šta priča poživi da potroši svoj novac.“

Domon ih je gledao kako odlaze, a onda se kiselo zagledao u torbicu i pergament na stolu pred njim. Neko je želeo da pođe na istok. Tir ili Majen, nije bilo bitno, sve dok je to istok. Mislio je da zna ko je u pitanju. Al’opet, nem’pojma. Ko zna ko je Prijatelj Mraka? Ali znao je da ga Prijatelji Mraka jure otkako je napustio Marabon i vratio se niz reku. Prijatelji Mraka i Troloci. Bio je siguran u to. Ali glavno pitanje, ono na koje nikako nije mogao da nađe odgovor, bilo je: zašto?

„Nevolja, Bejle?“, upita Nijeda. „Izgledaš kao da si video Troloka.“ Zakikota se. Bio je to neverovatan zvuk za ženu njene veličine. Kao ni većina ljudi koji nikada nisu posetili Krajine, Nijeda nije verovala u Troloke. Pokušao je da joj objasni istinu; uživala je u njegovim pričama i mislila da su sve to laži. Nije verovala ni u sneg.

„Nema nevolje, Nijedo.“ Odveza torbicu, ne gledajući iskopa novčić i baci joj ga. „Piće za svi dokle to ne istroši, posle ti dam još jedan.“

Nijeda iznenađeno pogleda novčić. „Marka iz Tar Valona! Da l’ ne trguješ sa veštice, Bejle?“

„Ne“, promuklo odgovori on. „To ne radim!“

Ona zagrize novčić, a onda ga brzo smuva za svoj široki pojas. „Pa, zlato mu je zlato. A ja ti i mis’im, nisu veštice tol’ko loše k’o što kažu. Ne bi to rekla mnogo ljudi. Znam jednog menjača, da mi promeni. Ne’ da moraš da dadneš još. Noćas malo mušterije. Još piva, Bejle?“

On obamrlo klimnu, iako mu je krčag još bio skoro pun, a ona otrupka dalje. Bila je prijatelj i neće pričati o onome što je videla. Sedeo je zagledan u kožnu torbicu. Stigao je još jedan krčag pre no što se naterao da je dovoljno otvori i pogleda novac u njoj. Promešao ga je žuljevitim prstom. Zlatne marke svetlucale su pod sjajem svetiljki. Sve do jedne imale su Plamen Tar Valona. Žurno zaveza torbu. Opasan novac. Jedan ili dva novčića mogao bi da provuče, ali toliko mnogo večini ljudi bi značilo baš ono što je Nijeda pomislila. Bilo je Dece Svetla u gradu, i mada u Ilijanu nije bilo zakona protiv poslovanja s Aes Sedai, ne bi ni stigao do sudije ako Beli plaštovi čuju za ovo. Oni ljudi su se osigurali da ne uzme zlato i jednostavno ostane u Ilijanu.

Dok je sedeo tu i brinuo, Jarin Meldan, njegov mrgodni krakati zamenik na Talasu, uđe u Jazavca i priđe kapetanovom stolu. Bio je namršten. „Karn je mrtav, kapetane.”

Domon ga mrgodno pogleda. Još trojica njegovih ljudi bila su ubijena, jedan za svaki put kada je odbio posao koji bi ga odveo na istok. Magistrati ništa nisu učinili; ulice su noću opasne, rekoše, a mornari gruba i ratoborna sorta. Magistrati su se retko kada mučili oko događanja u Mirisnoj četvrti, sve dok nisu povređeni ugledni građani.

„Al’ prihvatijo sam ovaj put“, promrmlja.